Fluks i čokolada - Marija Bušić

Vest iz dnevnih novina: Zato što joj dosadio život, pokušala je da izvrši samoubistvo Milka Krstić, stara 20 godina, radnica u fabrici Šonda. Od rodbine nema nikoga.

„Danas pričamo o fluksu. Otvorite stranu četrdesetpet.“

„Dakle, fluks ili magnetni tok se može opisati kao protok čestica koje prolaze kroz neku površinu. Označava se grčkim slovom Φ. Magnetni tok kroz zatvorenu površinu je uvek jednak nuli, zbog činjenice da ne postoje magnetni monopoli.“

Milka Krstić sedela je u trećoj klupi do prozora. Otvorila je knjigu iz fizike za šesti razred, stranu četrdesetpet. Ima dvanaest godina. Upravo pokušava da dokuči sve tajne fluksa. U njenoj glavi čestice se kreću nesmetano, teku, kroz njene nozdrve, oko olovaka koje škripe po listovima svesaka, između Dušanovih čupavih obrva, struje kroz lišće ogromne krošnje pored prozora, i na kraju kroz celu vasionu, slobodno.

Kako su onda jednake nuli? Zatvoreni prostor… Naglo je prstima zatvorila nos. - Ha, tu ste!

Da li mogu da ih zarobim u knjizi?

Snažno je zaklopila knjigu, a prasak je trgao svih devetanest učenica, i strašno naljutio nastavnika Andru, poznatijeg kao Atom.

„Milka, dete, šta te spopalo? Sledeći put dobijaš opomenu, zvaničnu!“

Savila je glavu, a njena prilično gusta, tamna kosa, sakrila je postiđeno lice. Fluks, odzvanjalo joj je u glavi. Trudila se da ne čuje žamor koji je uglavnom upućen ka njoj. Do kraja časa nije pogledala ni levo ni desno, ali nije čula ni ostatak predavanja i ostala je ukopana u ideji zaustavljanja čestica. Pretvaranja nečega u nulu.

Moje postojanje je kao nešto, a u stvari je nula.

U njenom životu bilo je zapravo sve u redu. Osim što je bila beskrajno usamljena. Roditelji su joj se, kada je imala šest godina, preselili iz Skoplja u Beograd, da rade u fabrici kozmetike Dahlia. Nju su dobili toliko kasno da nikada nije imala bake i deke, a oni su bili jedinci. Nije joj se nešto sviđao novi stan. Bio je sav braon, taman i tih. Nije čak ni sanjala u njemu.

Škola je trebalo sve to da popravi. Te dugačke dane u kojima je čekala da se nešto desi, a u stvari su bili tako isti; glasan govor sa radija kod tetka Dane koja je čuvala, čekanje da mama i tata dođu s posla. Njihov umor, tihi obedi. Odlazak na spavanje. Besane noći.

„Milka sine, dođi da te tetka Dana nauči da šiješ“, govorila joj je nežno.  „Svaka žena mora da zna da šije. I onda ćeš jednog dana svom mužu moći da ušiješ dugme, ili deci da sašiješ košuljice.“

Uh, jaka mi je svrha tog šivenja, mislila je Milka. Ubacivanje konca u sićušnu rupicu na igli je već nešto drugo. Predano je oblizivala konac i pokušavala da ga ubaci što preciznije i brže. E to je veština!

Dana je pokušavala još da je nauči da kuva, da mesi štrudlu i da hekla - jer bez šustikli kuća nikad nije dovoljno otmena. A Milka je s prozora gledala decu kako igraju između dve vatre, smeju se, svađaju, skaču između lastiša. Onda bi liznula konac i nastavila da pobeđuje prostor.

Škola nije ništa promenila. Deca su bila tu, ali ona je od štrudli i sitnog veza ostala nema za njihov jezik.

„Ej, mala, hoćeš s nama između dve…“

Lopta je letela ludačkom brzinom: dum, u glavu. Uvo joj se upalilo od udarca. Nije joj se svidelo, pa je otišla.

Otišla je i kada su devojčice pričale o Dušanu, koliko je lep, i kako najbolje igra fudbal od svih, a zna i matematiku. Pravile su plan gde će da ga sretnu i vrlo konkretan raspored rečenica koje će da izgovore.

„Milka, a ko se tebi sviđa? Je l’ ima neki Milkan?“ cerekale su se glupavo.

Izluđivale su je. Znala je da nije kao sve te začešljane ženske glave, vazda nasmejane, spremne na šalu i večito zadirkivanje. Ona je volela beskonačne radio drame i duboke tragedije njihovih junaka koje je slušala kod teta Dane. Njen svet vrteo se oko lišća koje nosi vetar, žamora koji ne raspoznaje, upornog čekanja na zvezdu padalicu u letnjim noćima, na prozoru… Bila je posmatrač, nikada učesnik.

Kasnije u životu, nije nikako pronašla nekog da se zbliže; ni od drugarica, ni od svih tih dečaka, koji su, kako su rasli postajali sve ružniji i gluplji. Svoje roditelje je volela ali bili su iako nežni, tako daleki, sa svojim sve dubljim borama i skromnim, usamljenim životom.

„Važna je škola Milka! Za tebe se mučimo, da imaš bolji život.“

Kada je, sa osamnaest godina prvo izgubila oca, pa onda nedugo zatim i majku, tuga ju je obavila tako snažno da nije mogla ni da plače već samo da tiho jeca, gotovo cvili, pre nego što padne u san bez snova. Ostao joj je mračni stan, malo ušteđevine i večita usamljenost velegrada u koji se Beograd pretvarao, oporavljajući se od rata.

Dana, sada već u poodmaklim godinama, nastavila je da se revnosno brine o njoj; njena jedina veza sa svetom odraslih. U to vreme, Milka nije znala šta će biti sa njom. Završavala je prilično uspešno Gimnaziju, za sedam dana. Posle toga moraće da radi. Možda se tome i radovala.

„Slušaj dušo, imam za tebe jedan predlog! Ovi moji cincari Dušuni, lepo rade sa tom svojom fabrikom. Čokoladu prave i razna neka čudesa od slatkiša. Imaju i radnju u Dubrovačkoj, e, tamo sam te vodila dok si bila dete, ne sećaš se sigurno. Nego, mogla bi u fabrici da počneš… Znaš, ima on trojicu sinova, vredni su, a da znaš i da su markantni, pa malo baci oko na njih“, namigivala je Dana, a Milka se konačno malo i nasmešila.

Krenula je da radi u fabrici 25. jula 1931. Bila je zadivljena procesom pretvaranja gorkih zrna kakaa u ukusne poslastice. Radni dan joj je počinjao u šest ujutru, kada su se otvarala vrata zdanja u Dunavskoj jaliji. Oblačila bi radni mantil gotovo pobožno i dodirivala mašine koje su ujednačeno šklopotale satima.

Konstantin Dušun, osnivač fabrike, retko je dolazio tamo i dane je provodio na pragu svog dućana. Posmatrao bi prolaznike i uvek u rukama držao ćilibarske brojanice. Ta mirnoća prelivala se na fabričku rutinu, koja je iz dana u dan nastavljala da proizvodi table čokolade, bonbone i praline. Mihajlo, njegov najstariji sin, bio je zadužen za sve poslove, i Milki se činilo da on nikada ne izlazi iz tih sala, kao neka senka, jer nikada sa njima nije razgovarao o bilo čemu osim o kondenzaciji, fermentaciji i tvrdoći kakao paste.

Primetila je da sve mlade devojke porumene u njegovoj blizini. Neke se glupavo smeju, neke stidljivo gledaju u vrhove cipela, dok neke otvoreno iskazuju svoje želje. Milka je bila možda pomalo zaljubljena u njega, ali nije znala šta bi sa tim mogla da radi, niti je on ikada pogledao u oči, kao da u njima nije bilo ničega.

Kada se navršila prva godina njenog rada, nešto se promenilo. Odavno je prestala da oseća omamljujući miris čokolade. Proslave venčanja svake druge devojke na mašini za fermentaciju postale su joj otužne. Svaka prepuna nade. Svaka će šiti, heklati i gajiti decu, koja će ih usamljeno čekati da se vrate iz fabrike. Neke će postati domaćice. Radiće iste stvari, iz dana u dan.

Novca nije bilo ni blizu za odlazak na more.

Ponovo je mislila o fluksu, tom beskonačnom kretanju čestica, koje je zamišljala kao neku zlatnu prašinu koja udahnjuje život svemu i bilo joj je neverovatno da te čestice uvek imaju zapisani put kretanja. I ako je taj put tako poznat, kako mu se radovati, kako iščekivati, jer već postoji, već je proživljen.

Te noći, Milka je sanjala po prvi put od detinjstva. Neko je drži za ruku. Oko nje, staklasti prah i prijatno šuštanje u daljini. Nije bila sigurna da li zaista sanja ili se probudila na nekom drugom mestu.

Ustala je tog jutra drugačija. Imala je dvadeset godina i imala je plan.

Zatvorila je nos i otpila tečnost reskog mirisa.

Uhvatila sam vas, pomislila je.

Nešto joj je razaralo telo, neumoljivo ga raznosilo u ništavilo. Bol ju je terao da vrišti, ali vrisak je govorio tiho, zašto da živimo, kad je sve tako dosadno, predvidivo, nepodnošljivo je.

Ja sam samo osećala…Vetar, koliko je nežan a moćan. Ljubav, koliko nije magična. Gubitke, koji su samo bili još veća tišina. Testa i konce. Volela sam iglene uši. I zamalo da u ovom životu prođem kroz njih. Do vasione.

Radnice beogradske fabrike čokolade Dušun 1931. godine. Možda je među njima i Milka….