Napiši Svoju Priču

Zvuk zvona na ulaznim vratima trže je iz obamrlosti. Polako se osvrnu oko sebe. Kuća beše pusta i čista. Danas je, iskoristivši odsustvo ostalih ukućana, izvršila kompletno veliko spremanje. Jedino je opori okus ribe lebdeo u vazduhu. Ni muž ni deca nisu voleli da je jedu. Međutim, rešila je da jedanput udovolji sebi i uživa u omiljenom jelu, prženoj pastrmci. Na tren je zapahnu slatkasti miris sredstva za čišćenje koji se još uvek osećao. Promaja joj je milovala zglobove dok je hitala da otvori vrata. Nije očekivala da će doći. Nakon prvobitnog oklevanja, uputi joj nemi osmeh. „Ja sam Natalija“, predstavi se. Pozva je da uđe. Dok je devojka išla ka dnevnoj sobi, neznatno uspori korak, zastade i osmotri gošću s leđa. Čak i u polutami mogla se nazreti tanana figura ispod dugačke bele košulje. Bila je manje-više njene visine. Prolazeći pored ogledala, jedva je izbegla da se ne susretne sa svojim umornim odrazom. To bi bilo previše. Sedoše za kuhinjski st

Supercalifragilisticexpialidocious! Jako koristan kurs, svašta sam naučila i mnogo mi znači za dalje pisanje!

Već dugo se osećam nemoćnom i zaglavljenom u ovom svetu u kome sam ostala zbog njega. Da li je to ikada bila ljubav? Ili je samo izgledala kao dobra zamisao, a dovoljna doza adrenalina me je naterala da pomislim da je ljubav? Najradije bih odletela, ali odavno nisam bila dovoljno srećna da bih mogla to da uradim. Znaš, ja sam vila, a vile mogu da lete samo kada su srećne i kada donose sreću. Moja je u stvarnom svetu trajala dok sam imala njega. Ti mali znaci njegove pažnje bili su mi sve. Nikada nije mnogo pitao, znao je da sluša i čita između redova. Činio me je srećnom, a i ja njega. Onda je jednog dana samo odustao od nas, a ja sam ostala zaglavljena, bez mogućnosti da se vratim kući. ♥ Naučila sam da se snalazim kao običan čovek. Odavno sam se pomirila sa činjenicom da nismo bili dobar spoj. I nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ja stvarno ne želim da budem ovde. A i zašto bih, pored toliko straha, mržnje, gladi, bolesti i smrti? U mom, čarobnom svetu, ništa od toga nema osim sre

Odlično je bilo. :) Dobila sam puno korisnih saveta i bilo je super čuti šta drugi imaju da kažu o pričama. Sada razmišljam mnogo više analitički i pristupam pisanju sa donekle nekim planom, razmišljam mnogo više o tome da svaka rečenica ima svoju funkciju. I to mi mnogo olakšava samo pisanje. Još uvek prepuštam priči da me ponese i iznenadi, ali volim da imam pred sobom inicijalnu ideju i glavnog lika. A sada i sama primećujem neke stvari koje mi ne štimaju, pa više vremena prosvećujem izmenama. Sve u svemu, super iskustvo i podsticaj koji mi je trebao da počem konačno da uobličavam nešto o čemu već neko vreme razmišljam. :)

Opet sam kasno ustala. Ali ne mari, nije kao da je trebalo negde da budem, sem u kuhinji, jer mi je stomak zavijao. Otabanala sam bosa da napravim prvo šolju kakaa. Zavirila sam u frižider u nekoj bolesno optimističnoj nadi da se preko noći nešto pojavilo unutra, kao da ne znam napamet njegov sadržaj. Dok sam grejala mleko, radila sam ono što verovatno radi svaka prosečna žena koja ujutru nema običaj da čita novine; skrolovala sam kroz Instagram . Posle jedno četiri fotografije kafe dalgona (koju sam napravila pre neki dan), sedam fotografija raznoraznih knjiga (među kojima prednjače Pekić sa Besnilom i iz nepoznatog razloga Bulgakov i Majstor i Margarita ) i nekoliko desetina selfija u kućnoj varijanti, shvatila sam da mi je dosta. Svima sam pre toga udelila lajkove, naravno. Mešala sam kakao i mleko, a zatim prešla malo na Jutjub . Možda ima neki zanimljiv recept za neko jelo ili kolač koje nikada neću napraviti. „ Uuu, ovo deluje super. Kolač koji se brzo pravi be

Sedajući za noćni stočić da skine šminku, Sunčica pomisli kako se završio još jedan naporan dan. Dok je tuferom lagano uklanjala ostatke senke sa kapaka primetila je da joj se slika u ogledalu zamutila. Setila se leta od pre dvadesetak godina. Bilo je to ludo i nezaboravno letovanje s drugaricama, dok je Luka bio u vojsci. Još je mogla da oseti miris borovine dalmatinskog primorja. Žurke na plaži u teta Cvitinom kafeu bile su obavezni deo devojačkog rituala, nakon što su čitav dan lenčarile na obali. Žive svirke, šareni kokteli uz miris mora i zvuke talasa. Jedne večeri ćaskala je sa prijateljicama uz piće koje je uzimalo maha. Sve je bilo bezbolno dok se nije pojavio on. Kratka crna frizura koja se presijavala na prigušenoj svetlosti. Mišićavo telo izbijalo je ispod uske majice. Približavajući im se u ritmu muzike, uz osmeh, zavodničkim glasom joj je rekao: „ Dobro veče, ja sam Antonio. Jeste li za ples?“ „ Naravno, zašto da ne?“ Očarana njegovim izgledom pristala

Nisam se nikada ispovjedila u crkvi. To sam videla samo na filmu. Sjećam se, gledajući te scene osjećala sam čudno olakšanje zajedno sa likom koji otvara dušu. Ovih dana sve više vjerujem da nam je svima potrebno da se malo ispovjedimo. Nije važno kome, gdje i kako – dovoljno će biti to nešto istjerati iz sebe, izgovoriti naglas ili ovako, pisanjem. Ova virtualna Ispovjedaonica je moja prva prilika da uradim tako nešto. Neobičan je osjećaj uopšte razmišljati o samom postupku jer na neki način u meni stvara osjećaj kao da sam kriva za nešto, kao da sam zgriješila. Valjda donekle i jesam, zato se sada i ispovjedam. Imala vjere ili ne, vjerovala ili ne u svojim najtežim trenucima, dozivam Ga da nam pomogne, olakša put i da donese spas. Jednog ponedjeljka ujutro, dok su mi u mislima previrala sinoćnja dešavanja dozivala sam Ga u pomoć. Pomozi mi da se sjetim! Kako ne mogu da se sjetim, a imala sam je? Bila jednom jedna Misao. Ne, bila jednom jedna tako divna, obećav

Sonja petu godinu zaredom radi kao školska bibliotekarka. Da joj je neko u sanjarskim danima rekao kako će na posao ići vozom i to u Stepojevac, ne bi verovala. Drugarice su se čudile kako joj put ne pada teško. Slegala je ramenima. Putovanje ju je odmaralo, prijala joj je rutina i sva ta nepoznata lica. Ali, ovaj ponedeljak sabajle, em rano, em se sat pomerio, još je mrak. Ne znam kuda udaram. Moram se sabrati. Vikend je provela pod utiskom lekarevih reči, izbegavajući da se suoči sa mužem. Nije verovala da bi joj razgovor sa bilo kim pomogao. Kao da je predosećala da bi usledilo: biće kad se najmanje nadaš i slične gluposti. Stigla je pre sedam. Ima vremena i za kafu. Ušla je u Vatrenu pticu , staničnu kafanu. Skinula je mantil, mada se brzo pokajala. U lokalu je bilo hladno za svilenu bluzu. Radio je bio standardno podešen na jutarnju emisiju Gorice i Dragane. Pogledala je okolo, prilično živo za 6:50. Međutim, bila je jedino žensko, a u

Kao mala sam slušala priče o čarobnim stvorenjima koja se pojavljuju tačno u ponoć na raskršću. Tada se stvara prolaz između magičnog i stvarnog sveta i ljudi dobijaju mogućnost da stupe u kontakt kako sa dobrim tako i sa lošim bićima iz različitih dimenzija. Poluhoror priča kojom su se plašila mala deca, a i ja. I možda sam u nekom trenutku prerasla priče za decu, ali bajke nisam nikada. I dalje verujem da negde skriveno od naših očiju postoji neki drugi svet u kojem žive vile, sirene, jednorozi, zmajevi, vilenjaci i sva ostala čudnovata bića. No, čovek se ponekada zaboravi, zaluta i na kraju završi na pravom mestu u pravo vreme. Tako sam se i ja jedne večeri obrela na raskršću u ponoć. Ne bih to ni primetila da mi telefon nije zazvonio, baš nasred raskrsnice. Izvadila sam ga iz tašne, međutim poziva nije bilo, samo je sat svetleo i pokazivao: 00:00. Znamo kako moderna tehnologija lako ume da zabaguje i situacija me nije uznemirila sve dok nisam začula dečiji glas

Čika Avdo bio je lik koji nam je obilježio djetinjstvo i utisnuo trag u naše dječije duše. Dubok pečat straha sa jedne strane i povjerenja sa druge, okrutan i ranjiv. Krupan čovjek, strogog izraza lica, unosio je nelagodu gdjegod se pojavi, sve dok ne ugleda nas, komšijske derane, klipane i princeze. Nazivao nas je svakojakim imenima, dok je iza leđa krio pogolemu papirnu kesu sa slatkišima koje nam je djelio. Uljuljkivao nas je čika Avdo u poseban odnos ljubavi sve dok se ne napije kada bi se kroz omaleni prozor stare kuće čulo zapomaganje njegove žene Bisere: "Nemoj Avdo, nemoj, ubićeš me." Slušali smo pljuštanje udaraca i prigušeno stenjanje i u tim trenucima ne bismo znali šta da mislimo. U dječijim srcima osjećali smo da on nije baš potpuno dobar. Alivdjeca k'o djeca. Nakon što bismo bili nijemi svjedoci njegove surovosti, sledeći susret sa nama izbrisao bi onu prethodnu težinu da smo i zaboravljali čemu smo svjedočili, dok je vadio

Izneo je tronožac i farbu ispred kapije. Sa mukom je seo, pogrbljen i leđima okrenut moru. Milutin beše vremešan, dovoljno je bilo da čovek pogleda njegovu krštenicu, pa da se iznenadi kako još uvek ima elana da sređuje staru okućnicu na moru. Nosio je radničke pantalone, izbledelu košulju od teksasa i papuče. Moja baka kaže kako je Milutin zamalo lep čovek. Imao je vetrom izborano lice, kukast nos i radoznale oči. Između mora i mesta na kom je sedeo krivudao je put. U toku jeseni, retko se desi da njime prođu kola; tek poneki lokalac ili zalutali turista. No, dok je starac umakao četkicu u farbu, začulo se zvono na biciklu. ,,Milutine, kenova?’’, doviknu mu seoski kartaš, usporavajući, ali ne zastajući. ,,O Rade, kako je?’’ ,,Hoćemo li na boćanje večeras?’’ Milutin zaklima glavom namah sporo pa onda brzo, klecavo, poput čoveka kome brada pada na grudi kada ga san prevari. Okrenu se da nastavi posao. ,,O jesi išćumijao ti da opet farbaš te bro

Probudilo me je zvono na vratima. “Da li je moguće da ni nedeljom ne mogu da spavam?”, pomislio sam nadajući se da će taj neko otići. Ovaj vikend sam rešio da odmaram i uživam u trošenju pozamašne nagrade koju sam zaradio od poslednjeg slučaja. Zvono je bilo uporno. Krenuo sam prema vratima, u gaćama i majici, bacivši oko na sat. Bilo je 6.32. “Opa, lep prizor”, pomislih kada sam kroz špijunku ugledao zgodnu brinetu. “ Molim vas, pomozite. Oteli su mi brata. Moramo da ga nađemo, molim vas, idemo odmah”, objašnjavala mi je dok je ulazila u stan. “U redu, usporite, morate mi sve detaljno objasniti”, pokušao sam bunovno da bar malo odložim oblačenje. “Brat i ja smo jutros trčali u parku. Kad smo se vraćali kući, u ulici Maksima Gorkog, dvojica maskiranih mladića su ga napala i odvela. Vikala sam, molila da ga puste, ali sve se brzo završilo, stavili su ga u kola i odvezli se”, izdeklamovala je kao pesmicu neprekidno mašući rukama. “U redu curo, idemo ispočetk

Posmatram nebo sa krova moje visoke zgrade. Želim samo da se sve završi. Znam šta želim da učinim, ali zbrkanih sam osećanja. Pored mene, moja najbolja prijateljica Marša. Ne opterećuje se drugima. Ona je fatalna plavuša snenih očiju. Moj najjači adut, očaravajući osmeh, danas nedostaje. Sedimo u šarenim, pohabanim, baštenskim stolicama i gledamo grad kroz vatrene boje nadolazećeg predvečerja. „I šta kažeš, ljubila si se u klubu sa mladićem zelenih očiju, skoro duplo mlađim?“, baca me odmah u vatru. „Pa ne bih baš tako rekla, ali da sam malo poludela, to priznajem…“, kikoćem se sa njom. Prijatelji mi govore da se trgnem i počnem da izlazim. Čak i moj sin, nezainteresovan tinejdžer, ponekad primeti da sam previše u stanu. „Nešto te muči. Ona plavuša je bila prevelik zalogaj za tebe?“, nastavlja da me ispituje bez pardona. Otpijam gutljaj žestokog, ružičastog pića, duboko udahnem i počnem nevoljno. „Sretale smo se u prolazu, dok sam šetala psa, na ulazu u zgradu. Uvek je fin

Meni je bilo baš divno. žao mi je što nije duže trajalo. Svasta sam korisno čula ali u principu sve se svodi na to da moramo svakodnevno da pišemo da bi bili bolji. Drago mi je što sam uspela koji dijalog da ubacim i sada mi se to ne čini toliko strašnim. I posebno mi je drago što sam shvatila da ne treba uvek da čekam da mi dođe inspiracija, već da ona sama nekad dolazi kad sednem za računar i krenem da kuckam.

Jutro kada se gospodin Luengo probudio nije obećavalo ništa drugačiji dan nego bilo koji drugi. Većinu stanara zgrade u kojoj je živeo činili su čudaci, a ni njegova porodica nije mnogo odudarala. Gospodin Luengo bolovao je od specifičnog oblika pedofobije, takozvanog straha od stopala, ali je njegova bila specifična u tome što se on nije bojao tuđih stopala, već svojih. Zbog toga je maltene dvadeset četiri sata dnevno nosio cipele. Celokupnoj ludosti ove familije doprinosili su i njegova žena koja se svakodnevno drala na njega i sin, koji je veći deo vremena čitao knjige na krovu zgrade, što nije bio izuzetak ni tog sunčanog dana. Kako se i uprkos totalnoj porodičnoj disfunkcionalnosti njih troje nikada nisu razdvajali, gospodin i gospođa Luengo odlučili su da sinu prave društvo na krovu i uhvate još malo preostalog sunca. Nakon desetak minuta, na nekoliko metara od njih ugledali su čoveka kako fotografiše okolinu. S obzirom na činje

„Šta li je više izborano?“, zabavljala se Vera pomalo u mislima, brojeći i poredeći namreškane linije na njegovom licu i na mrkim činovničkim cipelama, koje su se tužno oklembesile na velikim Aleksinim stopalima. Kada joj pogled pade na njegova omlitavela prsa, na trenutak setno uzdahnu, setivši se kako su joj se nekad, u sladostrašću noći friških bračnih godina, dok je on nezajažljivo uzimao njenu rasnu lepotu, ona činila krupna i jaka, kao najsnažniji štit. Tih godina kada se sve činilo mogućim, pa i izgraditi sreću u razrušenoj zemlji. Iz misli je prenu Aleksa, koji je ponovo, kao i prethodnih dana kada su se sa dečakom sunčali na krovu zgrade, izvodio svoju komendiju , kako ju je sam krstio. Natakario bi crnu kapu, koju je izgleda zaboravio neki odžačar, pa bi, u širokim tamnim gaćama, izvodio svoj ples. Vera se smejala, smejala, kao da pri pogledu na tog dragog jektičavog harlekina smehom budi stari plamen. Budi ili reanimira, ni ona nije bila načisto. Najednom

Ne želim da pogledam u tog čoveka sa kamerom. Bojim se posumnjaće da sam uzeo onaj loto tiket koji sam juče ujutru pronašao na stepenicama kada sam se vraćao iz škole. Pitam se može li da pogodi kako se sve vreme pravim da čitam? Kako može da zna za listić koji stoji baš u sredini knjige dok prstima stežem donje ivice korica, ali tako da se čini da su mi šake opuštene. Bojim se da će slučajno skliznuti i ispasti. Najsigurnije je držim pognutu glavu i on neće ništa primetiti. Najgore od svega je što znam čiji je tiket. Video sam gospođu Kovač kako iz cegera vadi ključ od stana, a crvenkasto parče papira ispada na stepenište. Ništa nisam rekao, sačekao sam da uđe i zatvori vrata za sobom. Hitro sam ga podigao i popeo se ovde na krov, gde su moji već namestili peškire za sunčanje kao i svake nedelje pre ručka. U trku, odložio sam ga u sredinu knjige. A onda je došao ovaj čovek da nas slika. Znojim se i znam da to nije samo zbog ove nepodnošljive podnevne vrućine. Potru

Moja očekivanja su u potpunosti ispunjena. Oboje ste bili veoma savesni i dobro pripremljeni. Pokrili ste maksimalno koliko je moglo da stane u četiri susreta. Dopada mi se kako ste podelili uloge. Ono što bih posebno da pohvalim jeste metodologija rada. Sveukupno, veoma sam zadovoljna. Ono što mi se nije dopalo je stidljivost grupe u kojoj sam se zatekla, ali to nije do vas. Međutim, to sam negde i očekivala, ljudi se generalno teško otvaraju. Veoma je dobro što održavate komunikaciju, meni lično, značajno, jer sam ozbiljna i ovo za mene nije samo hobi. 

Nervira me ova tema na koju treba da napišem nešto. Proganja me od petka uveče, kada smo je dobili. Iz mozga mi se spustila u želudac i ne da mi da spavam. Nervira me želja da odgovorim na temu nekom lepom ljubavnom pričom. O ljudima koji se vole u sobi 103, možda s pogledom na more ili borovu šumu. Strašno me provocira ova tema zato što mi je u ovom trenutku, kada je u zemlji uvedeno vanredno stanje i kad su ljudi oko mene u panici koja se širi brže od samog virusa, jedina asocijacija na nju: strah. Strah koji se puzi od skočnog zgloba naviše, obavijajući se oko mene poput pitona. To poređenje uzela sam iz svoje pesme napisane u ranoj mladosti dok sam ih još pisala. Dok crv sumnje nije ušao u dušu, a sujeta ojačala. Odustala sam na vreme, ko bi još čitao moju poeziju, ako već može Šimborsku? Strah, strah, strah. Izolacija. Sankcije. Bombarderi koji lete u noći i bombarduju mostove u Novom Sadu, Rafineriju, kolaterarno - zgradu na Detelinari. Soba 103 je moj strah, to su priče m

Bio je strastveni čitalac i gutao je sve, od fantastike do klasičnih dela. Na polici ispred njega, knjige su bile naslagane od manje ozbiljnih naslova na dnu, do vrhunskih romana na vrhu police. Odabrao je slikovnicu sa dna koja ga podsećala na doživljaj iz detinjstva. Prelistavao ju je na vrhu zgrade u kojoj je živeo sa roditeljima. Na krovu su improvizovali letovanje jer nisu imali novca za ono pravo. Seća se dobro očevih lovačkih čizama koje nije želeo da skine uprkos vrućini, kao i antene na vrhu zgrade zbog koje su se saginjali kada bi se kretali po krovu. Ta slika ostala je duboko urezana u njegove uspomene. Sipao je viski. Popio je gutljaj i otvorio slikovnicu na strani na kojoj je slika plaže. Rešio je da isproba nešto. Šta ako bi dobro se fokusirao sanjao taj isti prizor u snu? Zavalio se u fotelju i pažljivo gledao u pesak i palme. Iscrpljenost od protekle noći ubrzo ga je bacila u san. U snu, vidi ono šta je očekivao. Pogled na plažu bio j

Cak-cak-cak-cak!  Hodnikom su odjekivali žustri koraci. Očekivao sam novu koleginicu, profesorku fizičkog. Neku Marinu. Rekoše da radi već u dve škole, ali nema dovoljan fond časova. Poslali su je kod nas po preporuci iz Ministarstva prosvete, umesto Ružice koja je od pre nedelju dana na trudničkom bolovanju. Kucanje je otresito, kao i koraci.  “Napred! Izvolite, dobar dan, Marina.”  U nekom mračnom ćošku sećanja pojavio se sitan plamičak. Nejasno osećanje da smo se već nekada sreli. “Dobar dan, Viktore. U Ministarstvu rekoše da već sutra mogu da preuzmem četiri odeljenja u vašoj školi”. Zvučala je uzbuđeno, čak srećno. Glas joj je blago podrhtavao, r se kotrljalo preko mog stola kada sam je ponudio da sedne. Uzeo sam papire, naglas pročitao tih nekoliko podataka o njoj da bih bio siguran da nisu negde napravili propust. Iz Jagodine, srednju školu završila u Ćupriji…   Nastavio sam da čitam. U slepoočnicama sam osetio škripu točkića. Oživeo je svet mog  zaboravljenog