Sonja petu godinu zaredom radi kao školska bibliotekarka. Da joj je neko u sanjarskim danima rekao kako će na posao ići vozom i to u Stepojevac, ne bi verovala. Drugarice su se čudile kako joj put ne pada teško. Slegala je ramenima. Putovanje ju je odmaralo, prijala joj je rutina i sva ta nepoznata lica.
Ali, ovaj ponedeljak sabajle, em rano, em se sat pomerio, još je mrak.
Ne znam kuda udaram. Moram se sabrati.
Vikend je provela pod utiskom lekarevih reči, izbegavajući da se suoči sa mužem. Nije verovala da bi joj razgovor sa bilo kim pomogao. Kao da je predosećala da bi usledilo: biće kad se najmanje nadaš i slične gluposti.
Stigla je pre sedam. Ima vremena i za kafu. Ušla je u Vatrenu pticu, staničnu kafanu. Skinula je mantil, mada se brzo pokajala. U lokalu je bilo hladno za svilenu bluzu. Radio je bio standardno podešen na jutarnju emisiju Gorice i Dragane. Pogledala je okolo, prilično živo za 6:50. Međutim, bila je jedino žensko, a ujedno i jedina mlađa od pet banki.
Ako ne računamo gazda Radeta. Stajao je za šankom, zamišljen. Bilo je neke čudne mudrosti u ovom ostarelom mladiću radoznalih očiju. Rokeru zarobljenom u kafanske priče.
Neko od ekipe mirisao je na Pino silvestre.
Čoveče, taj miris još postoji?
U kombinaciji sa krdžama koje su pušili, izazivao joj je mučninu. Iznenada, shvati da je gladna. Izvadila je sendvič iz torbe. Mršavica koja ne preskače obrok u torbi uvek ima štek.
Na svim stolovima, kao po dogovoru stajao je vinjak ili šljiva sa kiselom. Njena kafa bogme neće skoro. Spremila se da vikne, kad na radiju zapeva Dafi.
„I will never be your stepping stone
Take it all or leave me alone
I will never be your stepping stone
I'm standing upright on my own.“
Osetila je da će je ovo propisno dotući. Dafi je mesecima bila simbol njene tihe tuge, stvarne i izmaštane. Slušala ju je stotinu puta, dolivajući so na ranu. Sada ju je pogodilo do petnih žila.
U društvu krezubih koji cirkaju, kontrastu svoje svakodnevnice, osećala se čudesno slobodnom. Niz lice joj krenuše suze. Nije se trudila da ih briše. Srećom, svi su bili zauzeti svojim poslom.
Osim Radeta, koji je baš tada digao glavu. Pogledi im se susretoše. Vreme se zaustavilo. Klimnuo je glavom. Uzvratila mu je.
Ubrzo, doneo je duplu kafu sa malo hladnog mleka. Ćutke ju je stavio na sto. Vratio se do šanka i ponovo prišao sa punom šakom čokoladica i maramicom. Slatkiše je stavio pored kafe, a maramicu joj svečano predade. Nakratko, njegova krupna šaka dodirnu prste Sonjine desne ruke.
Još jednom, nežno klimnu i udalji se. Ona obrisa suze. Otvori jednu čokoladicu i poče da udiše napitak. Miris kafe joj je uvek bio bolji od ukusa. Srknu polako. Da, to je to! Definitivno, skoro nije popila bolji espreso.
Comments