Skip to main content

Posts

Showing posts from May, 2021

Životno raskršće - Ela Genc

   Prepoznala ga je prema slici i prilazeći mu, pomislila: Jebem'ti, kako dobar frajer.  „Vanja, Felix trade? Ja sam Eva, iz Agencije“, uletila je samouvjereno. Zagledao se u nju i osmehnuo.  Te večeri na poslovnom druženju u okviru konferencije, njihova međusobna privlačnost živahno je pucketala prostorom. Eva ju je svrstala u poznatu kategoriju poželjnih, ali zauzetih.  „Napeta sam mu. Kako god, oženjen čovjek s djecom me ni najmanje ne zanima.“  Unatoč prozaičnom nivou polupijanog razgovora, u njenoj nutrini javljao se osjećaj da ju nešto vuče prema njemu. Po povratku u svakodnevnicu, počeli su često poslovno komunicirati. Bezrazložno je navraćala u njegov ured, a on ju je zivkao iz najbanalnijih razloga. Uhvatila se kako se smijulji i poskakuje po cesti, brbljajući s njim na telefon.  Okej, znam što želi, ali neće ići. Ne pada mi na pamet biti nečija ljubavnica. Vrijeme je drsko učinilo da se navikne na njegovu prisutnost; pričali su o poslu, životu, ili se samo glasno smijali.

Klackalica - Senka Bašić

  Na klackalici su Zora i Noć. Njihovo naizmenično dizanje i spuštanje praćeno je melodičnom pesmom vrabaca i šumom krošnji oraha. Noć je razdragana, golih kolena, a Zora je ispijena, s vezanom punđom od prošle nedelje.  Njih dve su najbolje prijateljice, toliko različite da su nerazdvojne.  „Toliko se susrećem sa tom šargarepom da se pretvaram u nju. Uši su mi paškanati, a iz glave mi izbija batat“, žalila se Zora.  „Nikada nisam volela da kuvam. Niti umem. Meni je hrana gorivo da se preživi dan“, uzvratila je Noć.  Dok je svakodnevica Noći ispunjena zveckanjem erlenmajera, pipeta i bireta, Zora je u društvu šerpi, lonaca i poklopaca. Dok je Zorina trpeza riznica ukusnih tradicionalnih bogatstava, raznih umaka, voća i povrća, Noći je dovoljna koka-kola i burek sa sirom.  Noć se u svemu zadovoljavala jednostavnošću.  „Jednog dana ću se pretvoriti u kravu koliko mučem okolo po kući“, nastavljala se Zorina ozlojeđenost. Dok Noć gradi karijeru i iščitava stručnu literaturu, Zora prelistav

Više nisam ono što sam bila - Tatjana Taša

  Dogovorili su se da se nađu ispred Spensa. Prošlo je sedam godina kako ga nije videla.  Žurila je na mesto sastanka. Teško, isprekidano disanje i jako lupanje srca su je usporavali.  Bojala se da ne zakasni.  Zavibrirao joj je telefon. „Rekla si da si za deset minuta ovde. Čekam te već petnaest“, reče raspoložen. „Pa šta? Ja tebe čekam pola života i ne prigovaram“, smejala se. Semafori kao da su bili posvađani tog dana. Često zastajkujući primetila je mladića koji je išao istom putanjom. Spazila je jedino njega jer je uporno bio tik do nje i zeleno svetlo.  „Petnaest minuta je mnogo, imaj milosti. Ko će izdržati toliko?“, reče Marko, koji je pre sedam godina nestao iz Teodorinog života bez reči objašnjenja. „Petnaest minuta čekanja ti je mnogo? Blago tebi. Da je meni takvog čekanja“, peckala ga je. „Gde si sad?“ „Evo, šetam okolo. Puštam te da veneš...“ „Gde sam?“, promrmljala je više za sebe, pomalo ironično. „Stojim po semaforima koji su danas izgleda ispali iz sinhro fazona.“ Kada

Ludino putovanje - Milica Bubanja

  Tiho koračajući da ne probudi roditelje, Luda se iskrao iz kuće nekoliko minuta pre nego što je petao najavio zoru. Spuštao se sa brega, dok ga je verna Tufnica, psić sa crnom mrljom preko oka, pratila u stopu.  Luda, osim želje za pustolovinom, nije imao razloga da napušta dom. Ta želja ga je sustizala kao bolna čežnja, stežući ga oko srca svaki put kada bi, sedeći pod hrastom, gledao u daljinu.  Hodajući uskim putem, primeti visoku priliku u crvenom ogrtaču. Neznanac je stajao tačno na raskršću, sa desnom rukom uperenom ka nebu, dok je levom pokazivao zemlju popucalu od žege.  “Zdravo, putniče. Kakvo divno jutro za početak avanture”, obrati se dečaku uz osmeh.  Luda mu uzvrati dubokim naklonom ne zapitavši se kako ovaj lepo obučeni gospodin zna razlog njegovog putovanja.  “Dobro jutro, poštovani. Krenuo sam da obiđem svet. Vidim da se put račva na četiri stane pa me zanima da li možda znate kuda vodi svaki od njih?”  “A kuda si se zaputio?”  “Zapravo, nisam siguran.”  “Ako nisi sig

Ne igraj se s đavolom - Dragana Miljković

Ispod ekvatorskog obruča na obrnutoj strani planete stanovnici jedne zemlje od davnina veruju kako ih đavo čeka na raskršću i vodi njihove duše u carstvo umrlih. Zbog toga meštani daju sve od sebe da umilostive zagonetnog vodiča ne bi li što kasnije završili na putničkom spisku ove neobične agencije. U toj istoj zemlji pojedine žiteljke su, zdrave i prave, završavale na drugoj listi.  Prepadnute muškarčine, čvrsto rešene da se zaštite od navale histeričnih žena, napravile su spisak neuračunljivih bivših predmeta obožavanja i isporučile ga svojoj gerilskoj grupi, u tu namenu ustanovljenoj na Društvenoj mreži. Bivši dečko svakog, dernjavi sklonog, ženskog stvora upozoravao je sapatnike da budu pametniji od njega jednostavnim iskazom – Klonite je se.  Tog jutra se sunce, naduveno od neprospavane noći i upale živca na donjoj levoj šestici, jedva provuklo kroz rupice na roletnama i zateklo u krevetu jednako bezvoljnog Huana kako u neverici pilji u telefon. Nemoguće!  Žena njegovog skromnog