Napiši Svoju Priču

Glava mi tutnja. U uhu ne prestaje zvuk loše postavljenog mikrofona koji škripi po mozgu. Pokušavam fokusirati vid, kao kameru na mobitelu koja jednostavno ne shvaća što treba izoštriti. Osjećam da se pomičem, ali ne osjećam tko me pomiče. Ne radim to ja - bar ne svjesno. Neopisiva bol počinje mi se širiti vratom i nastavlja niz kičmu. Grlom mi se slijeva okus mlakog željeza pa prolazim vrškom jezika po ustima u potrazi za izvorom krvarenja. Naređujem glavi raznorazne minimalne radnje u očajničkom pokušaju preuzimanja kontrole nad tijelom. Čini mi se da te sekunde traju svaka po jednu vječnost i kao da im se kraj nigdje ne nazire (što i jest tako po definiciji). Nekoliko vječnosti poslije slika postaje jasnija i bistrija, a zvuk tek kasnije dolazi na pravu frekvenciju. Ispred sebe vidim samo dva reflektora koja zure u mene razočaranim pogledom kao kada su me roditelji prvi put ulovili pijanu.               O ovim situacijama učili su me u autoškoli. Kopam ladice sjećanja, kak

Teoretski dio tečaja jednostavan, jasan i odmah primjenjiv. Komentari na pisane radove su profesionalni, jasni, britki i istiniti. Nema zavaravanja već usmjeravanja kako od teksta napraviti majstorski rad na zadovoljstvo čitatelja i pisca. Pruža bitne alate za vještinu zanata pisanja te informacije kako svoj rad promovirati i predstavit isviejtu. Ana i Aleksandar ocjena A+. Hvala vam od srca.

Piko moj, ne znam kamo sve ovo ide! Poslušaj i pogledaj vijesti, ništa se s ničim ne slaže. Prvo, studije su napirlitali kak mlade. Drugo, ne razumijem kaj govore, a uši su mi dobre. Prošli mjesec sam bila kod doktora. Rekal mi je da su mi uši kak u mlade curice, al da bi bilo dobro da malo smršavim, da se više krećem, jedem laganiju hranu i uključim se u neku aktivnost. Onda je počeo pričati o aktivnom starenju i o programima koji se na pučkim otvorenim učilištima održavaju za treću životnu dob. Bokca ti! Sad sam ušla u treću životnu dob… A najviše volim izraz zlatna dob.             Da mi je upoznati osobu koja piše te bedastoće. Vidiš, crkva iz godine u godinu ponavlja iste priče i drže ih se kao pijan plota. Promjene ih pred izbore, onda fale donatore, sponzore i dobrotvore koji su im financirali zvonik našim novcima, al u svoje ime. Njih buju zlatnim slovima upisali u knjige.               Ovi što pružaju tzv. socijalne usluge oni ti koriste te ušećerene riječi. To ni djec

Sve je proletelo ali je ostao vrlo lep i pozitivan utisak o svemu. I ekipa (ostali polaznici) je bila super, a veoma mi se dopada sistem čitanja i zajedničkog komentarisanja priča. Oboje ste vrlo opušteni ali u isto vreme i na nivou zadatka i vrlo profi u tome što radite. Dobio sam korisne savete i komentare a malo ste mi “dali krila” i podignuli samopouzdanje, pa se nadam da ću od sada i više, a možda i bolje pisati.

            Srce mi je uzbuđeno lupalo. Strah od novih električnih tramvaja mešao se sa euforijom od susreta koji je svakom stanicom bio sve bliži i izvesniji. Vrata su se otvorila i ljudi su ulazili u poluprazni tramvaj.                Da li da izađem ovde?                Još devet stanica do Pozorišnog trga. Tamo smo se dogovorili da se nađemo. Devet stanica kao devet krugova pakla.               Zašto ovo radim? Ovo nije dobro. Ovo je loše.             Vrata se zatvoriše uz tresak i tramvaj uz grubi trzaj krenu dalje.               Šta se desilo sa mnom, šta me je to obuzelo? Zašto sam prihvatila da se vidimo? Još ovako javno, u centru grada. Šta ako nas neko vidi?               U stomaku mi se nešto steže i grči. Nemir, ali istovremeno i neka prijatnost.              Šta ja ovo radim, bože?                Stiskala sam kartu koja je već bila sva izgužvana, a boja je počela da se skida sa nje.             Na sledećoj stanici ću sići i vratiti se kući. Volim

            Rekao joj je da je dosadna. To je zvučalo kao smrtni greh. Onda joj je, kao nekakvu ilustraciju kako izgleda ne-dosadna osoba , pokazao kuću preko puta u kojoj je živela zanosna plavuša. Šta to znači? Da bi trebalo da se ofarba u plavo?             Majka joj je drugačije govorila. Da mora da gleda svog muškarca sa obožavanjem, da se smeje iako njegove šale nemaju logike, da bude mala poslušna princeza koja ceni svog princa.             Razmišljala je o tome nekoliko dana. Nije mogla da shvati gde je pogrešila: da li u odabiru ljubavnog partnera ili u epohi u kojoj živi? Iako nije htela to da prizna - ni sebi, a kamoli njemu – jeste bila dosadna devojka. Slušala je šta joj drugi govore, stalno je bila u nekom ćošku i čekala da joj se desi nešto uzbudljivo. Život se ne živi tako!          Odlučila je da nešto preduzme. Prešla je ulicu i odlučno pokucala na vrata ne-dosadne plavuše. Odmah je upitala zbunjenu devojku može li da je nauči kako da ne bude dosadna. Pla