Skip to main content

Posts

Napiši Svoju Priču

Ove priče nastale su tokom kursa kreativnog pisanja A+   Uživajte u čitanju! :) Za više informacija, pogledajte  kako izgleda kurs kreativnog pisanja .
Recent posts

Jedno sasvim obično veče - Leana Tajkov

Pogledam sat na telefonu, 23:20. Još koji minut i doći će kući. Pojačavam muziku dok kuvam kako bih stvorila osećaj kako zaista uživam u ovome, a ne kako nervozno brojim sekunde kada će stići. Znam da je uglavnom umoran kada stigne kasno i retko pričamo tada. Ipak, to vreme posle večere je za mene nekako uvek bilo naše. Gledali bismo televiziju, pričali, uživali u čaši vina ili pak u pokojem dimu marihuane. Tada bi naši razgovori bili najopušteniji, nasmejani, bez svađa ili nepotrebnih pasivno-agresivnih komentara.  Takve večeri sam posebno pamtila zato što nam nije svaka bila tako mirna, ljubavna i srećna. Nekada su bile prepune čujne tišine ili pak svađa koje bi dugo bolele moju dušu. Ipak, ovo će biti jedna od onih dobrih koje ću dugo pamtiti. Predosećala sam to. Prošlo je pola dvanaest, a njega još uvek nije bilo. Počela je da me hvata uznemirenost, ali sam se trudila da se opustim.  “Verovatno je kasnio metro”, ponavljala sam sebi tiho. Petnaest do dvanaest, i dalje ništa. Prolazi

Posle večere - Hajnalka Molnar

  Kasno septembarsko sunce obasjalo je Trg Svetog Marka u Veneciji. Ana i Andrej su uživali uz kapućino i espreso s pogledom na raskošnu Baziliku.  Unikatni grad na vodi, grad muzej, grad romantike. Andrej je stiskao kutijicu u džepu i razmišljao:  Da li da je sada, tu pored ove predivne crkve zaprosim? Ne, ne, bolje posle večere. Voze se gondolom, ruža za damu i romantika. Andreju opet zadrhti ruka, napipa kutijicu. Možda sad, pravi je trenutak. Maa, ipak je bolje posle večere. Proveli su prelep dan, uživali u jedinstvenom prizoru, pili Aperospitz. Idemo brodom nazad u hotel i posle večere uz šampanjac, uz zvuke klavira i violončela, daću joj prsten. Da, da posle večere, razmišljao je Andrej dok su se ukrcavali na brod. Držao je Anu za ruke, grejali su se pripijeni jedno uz drugo. Hladan vetar je duvao sve snažnije.  Talasi su postajali veći i veći. Zapravo, talasi su opisivali pun krug, a brod se kao plutajući predmet na talasu pomerao gore i dole, napred i nazad. Ana se privila uz A

Budi moj vanzemaljac - Danijel Marinkanović

  „Hoćeš li da budeš moj vanzemaljac?“              „Molim..?“  Franciska je razgoračila svetloplave oči i time dala odgovor na pitanje koja dosad nije čula. „Da li hoćeš da budeš moj vanzemaljac? Čula si me“, ponovio je i uhvatio je za ruku s ogromnom opekotinom. Imao je čudan osećaj ugledavši tu opekotinu i želeo je da je kasnije pita za nju. „Iskrena da budem, ne znam šta ti to znači.“ Namrštila se i time izazvala još veći osmeh na njegovom licu. Bila mu je preslatka, kao detence bačeno u svet odraslih. „Izgled zaista može da zavara“, nastavio je, okrenuvši glavu ka šumi. „Siguran sam da ni sama nisi sigurna zašto si odevena u crno i zašto si kosu ofarbala u istu boju. Ti si zapravo najšarenija osoba koju sam upoznao na ovoj žurci.“ Vratio je pogled pravo u njena dva plava oka. „Čekaj, čekaj, polako, stani.“ Izmakla se i privukla ruke ka sebi. „Prvo me pitaš da budem vanzemaljac, a onda se prebacuješ na moju odeću? Je l’ si siguran da nisi malko preterao s pivom? Zašto jednostavno n

Nosonja - Duška Kovačević

  Kako je ovdje sve nabudženo i sve se cakli. Jebote škripi pod k’o snijeg koliko je čisto. Ma, ipak je ovo Beč, nije raspala Srbija. Mada, možda i kod nas cvjeta ovaj biznis sudeći po usnama s Instagrama. Gle, kakvi su im ovi protivpožarni aparati, pločice od mermera, cvijeća ima kao da sam u botaničkoj bašti jebote. A, evo je i moja čekaonica. Došao sam prvim tramvajem pa ću sad čekati dva sata. Oka nisam sklopio noćas, hoću da se porodim od uzbuđenja. Ima života i poslije trideset pete. Jesu me do sad ujebali kompleksi, ali rađa se novi čovjek. Nosonja više neće biti nosonja! Žene, pazite se, alfa mužjak u meni se konačno budi. Trudio sam se da to prevaziđem, nije da nisam, ovoliki klipan, a crvenim zbog nosa, ali stvarno je ogroman. I ljudi jesu govna, pa ni pop u crkvi dok mi stavlja hljeb u ruku ne može da me gleda u oči, nego pravo u nos. Džaba popularna psihologija i mantre da zavoliš sebe, ništa nije pomoglo. Zezali su me od vrtića. Mrzio sam školu. Problematično dijete izrasl

U čekaonici - Zorana Pravdić

„'Ajde sa mnom do banke?“ upitala je Nataša.  „Moram da podnesem zahtev za kredit a ne smem da idem sama... Ako me odbiju, ne znam kako ću to da podnesem.“  „Dobro ići ću, ali mislim da sve doživljavaš previše tragično“, prokomentarisala sam. Nataša i ja smo najbolje drugarice iz osnovne škole.  Mene je mrzelo da idem u gužvu i da čekam, ali ipak mi je bila drugarica. A i razmišljala sam o snu koji sam po treći put sanjala. Kada smo stigle u čekaonicu banke, bilo je dosta ljudi.  Jedan mladić je prošao pored mene i kada me je pogledao, kao da me je prodrmala struja. Pogledao me je kao da se znamo, ali ja ga se ne sećam. Nataša je glasno šapnula na moje uvo: "Pogledaj ovog manekena Olja! Vidi kako je zgodan, a ne skida oči sa tebe."  Obrazi su mi se zarumeneli kao i uvek kada se radi o muškarcima. Moj ljubavni život je  prilično dosadan, jer nikada nisam mogla da prebolim moju prvu ljubav. Ali  oči ovog mladića su me „ozivale. Postalo mi je vruće, srce je ubrza

Pogled u ogledalo - Marija Mijić

  Kap po kap, kiša udara u krovne prozore. Probudila sam se, ne mogu da maknem, samo tuge ovako jako stisnu vrat. Zamišljam obruč oko grkljana, koji se steže i parališe me. Sinoć mi je rekao sve. Bilo je lakše dok sam samo pretpostavljala, nadala sam se da grešim, imala sam sunca u sebi, imala sam veru. Sad znam da me ne voli.  Govorio je jednoličnim glasom, bezmalo ravnodušnim, rekao je kako bi trebalo da se rastanemo, da svako potraži istinsku sreću. Rekao je još da zaslužujem sve. Da nije do mene. Rekao je da je zadovoljan što sam baš ja bila njegova žena. Ali… Nisam računala na to da ljubav nosi ovoliko tuge. Čitala sam da su koferi lakši i da su suze okej.  Suza nema. Dok ustajem iz kreveta čujem reklamu na radiju za lajf kouča koji popravlja duše, garantuje da će za sitne novce opraviti svakoga. Taj svako sam i ja, a nikad pre nisam bila, lako sam plakala, lako sam volela, lako sam sijala. Pomislih kako bih mu sada dala poslednju paru da me rasplače.  Imam jak pritisak u grudima,

Nemoj da se udaš za prvog sa kim si spavala - Tatjana Obradović Tošić

Znala sam šta me čeka onog momenta kad pozvonim na njena vrata.  „Jesi li gladna? Naravno da jesi, vidi kako si se osušila. Uđi! Nemoj da mi gledaš plafon, nisam mogla da opajem danas, sve mi se uhvatila paučina, a leđa me mnogo bole... Ajde ljubi te baka.“  Oduvek su prve reči kad uđem u bakinu kuću bile vezane za hranu ili čišćenje, ništa od toga nije bilo važnije. Sva ljubav i sva tuga koju je baka nosila u sebi bile su satkane u lepotu hrane koju jedemo, i urednost i čistoću.  „Neću bako da jedem, nisam gladna.“ Odgovorila sam, znajući da pričam u prazno.  „Kako nećeš, sad će baka časkom da isprži šniclicu i paprike, znam da voliš papirke... Ajde, ajde, šta si mi tako bela, uništiće te to čitanje, sigurno ništa ne jedeš tamo na fakultetu! Nema hrane kao kod bake.“ Da, pomislila sam, nema.  Dok je vadila meso i paprike iz zamrzivača pričala je o komšiluku i kako je u piljari neka nova devojka, uopšte nije fina kao ona pre, mutava je i ne ume ni dobar dan da kaže.  Ćuta

Mnogo vike ni za što - Anđela Žaja

Uletjela mi je u kuću bez najave, zadihana i s grašcima znoja po čelu. Zbog godina koje obe nosimo na leđima uplašila sam se da će se srušiti za na vijeke vjekova, no ona je samo grakala moje ime dok nije došla do daha dovoljno da kaže više. „Ružo moja, ajme Ružo, kakva nesreća. Eno, Anđa utekla od muža. I dicu  je za sobom ostavila. Ma, kakova to mater dicu ostavlja? Kuku, gospe moja, ča će jadan čovik sada? Ča će dica jisti?“  Nastavila bi tako kukati do jutra da ju je bilo pustiti. Stane je oči, uši i usta naše zgrade. Sve vidi, sve čuje, sve prati i o svemu trača. Osobno nisam od neke priče i obično u tišini poslušam što ima reći i njoj to savršeno odgovara. Prihvatila sam je takvom kakva je, poslušam je i umirim. Moram priznati i da su me u nekoliko navrata informacije iz njenih priča spasile nekih možebitno loših situacija. No, nikada je nisam vidjela ovako uznemirenu. Možda i zato što je Anđa njena nevista. „Dobro Stane, dođi malo na zrak“, progovorila sam napokon, koliko god sm

Dobrodošla nazad - Marija Glišić

  Nisam do sada primetila ogledalo pored stepenica. Stoji tik pored prozora koji gleda na dvorište naše tajne kuće i moj Dunav. Za tri godine dolaska u ovu kuću, pitam se, da li ga nisam primetila, ili nisam želela sebe da vidim? Odraz ove izgubljene žene koja me posmatra nekim providnim očima... Zar sam ovo zaista ja? Čini mi se da sam ostarila, da mi je telo ostarilo. Pogrbljena sam, sama kost i koža. Nemam bore, ali koža mi izgleda staro. Lice mi je umorno, nekako skupljeno i tužno. Oči spuštene, prazne, vlažne od suza koje stoje i ne teku. Pogled je bezličan, kao  ne postoji ništa osim velike praznine. Kao... Kao da mi je duša šuplja. Šta sam to uradila? Sećam se sebe nekad. Bila sam srećna, večito nasmejana, vrcava, spremna na akciju... A tek moje oči! Oh kako sam ih volela. Kako sam volela komplimente: „Tebi oči pričaju!“, „Ti govoriš dušom kroz oči“. I onaj glasan smeh!  Da, nekad sam se smejala na sav glas, iz stomaka,  zarazno.  Naša veza je počela srećno. Bili smo zal

Dve starice - Jelica Rasinac

U Starom gradu, u trošnoj, posiveloj zgradi na prvom spratu, stan do stana, žive dve isto tako stare prijateljice. „Zorkaaa ima li struje kod tebe?“ „Neeema Rajka, nestade, a u pola sam ručka.“ „Hajde dođi da sednemo na terasu. Sve mi nešto depresivno kad nema struje, pa ne radi televizor, kao da nigde nikog živog nema.“ „Kao da će smak sveta.“ „Bogu hvala da imamo terasu, hajde, evo stolice sam već iznela.“ Eto Rajke za minut. Vrata su otključana i ona prođe kroz mračni hodnik do terase na kojoj je već sedela Zorka. „Nekad se živelo bez struje, bez kupatila, pa narod nije bio depresivan. „A vidi sad, nema struje i odmah smak sveta.“ „Nismo pre imale mnogo šta, pa nam bilo lepo. Ma, kakav televizor. Samo radio, pa uz šivaću mašinu i šij. Eto ti zabave.“ „Eee, Zorka to je bilo vreme, ono kad smo bile mlade. Pa to je bila moda, kakve smo samo haljine šile, pa krojeve iz Burde vadile. Bilo sve fino i pristojno, a lepo za oko.“ „A ovo danas? Muško li je, žensko li je, ne vidiš razliku.“ „N

Evo, došla si - Jelena Vukotić

Vrata trošne kuće otvoriše se uz škripu.  „Tražiš nekog?“, obrati se starica, stojeći na pragu kuće, ženi koja je zbunjeno tumarala po dvorištu. „Da, tražim Darinku.“ „Ja sam Darinka.“  Starica iskorači bliže kako bi što bolje osmotrila ženu u poznim pedesetim, sa maramom na glavi, u šarenom prsluku pletenom od ostataka raznih vunica, krupnu i stamenu. Žena je takođe prišla malo bliže, stala naspram nje i pogledala je pravo u oči.  Susrevši se s pogledom nepoznate žene Darinka ustuknu korak.  „Jelo?“, upita i blago zaškilji.  „Ja sam.“  „Reko mi je Milić da ćeš da dođeš, onomad kad su me on i snaja obišli napomenu mi kako te je sreo u Ćupriju za jesenji vašar. Ajde, uđi u kuću.“ U polumraku sobe sivih zidova u kojoj se očigledno i kuvalo i spavalo Darinka kao u nekom bunilu reče:  „Evo našla si me.“ „Našla.“  „I? Šta sad hoćeš od mene?“ „Istinu.“ „Istinu?“ „Da. Valjda sam zaslužila da znam istinu?“ Darinka uzdahnu. Istina je, iskreno govoreći, nije naročito opterećivala iako su joj nav

Pogrešan peron - Jelena Antić

Gospođa Mira bila je jedna od onih izuzetno iritantnih, sredovečnih žena. Ništa nije odgovaralo njenom ukusu, ili njenom razmišljanju, ili svetu uopšte, i sve je moralo da bude tačno po pravilima. Jednog jutra, nakon svoje uobičajene rutine ispijanja kafe, odabira garderobe, doterivanja frizure i teranja dece sa svog savršeno pokošenog travnjaka, Mira je pošla na posao. Tačno na vreme stigla je na stanicu, ušla u voz i sela na  mesto. Međutim, ono što će gospođu Miru za koji minut iznenaditi je putanja voza. „Molim vas zaustavite voz, zakasniću na posao!“, vrisnu Mira iznenada. „Ha, jes s’d će zbog teb’ da stane“, reče starac preko puta nje. Mirisao je na znoj i alkohol, i Mira grozničavo zgrčila obrve.  „Idem na vašar u selo, na sledeću stanicu, o’š s’mene?“, upita starac grčeći facu. „Pobogu, zar vam ja ličim na dete?! Mora se raditi, novac se mora zaraditi! Moram što pre uhvatiti sledeći voz, i vratiti se natrag“, reče Mira i prkosno napući usne. Starac zamljacka istrajalu čačkalicu

Mračna šuma - Mirjana Dimitrijević

Bežala je. Trčala je kroz mračnu šumu i povremeno se osvrtala. Vetar je duvao, lišće šuštalo, a grančice krckale pod njenim nogama.   Znala je da ne sme da stane. Plitko je disala, grudi i noge su je boleli. Osećala je za potiljkom dah misterioznih goniča. Prisiljavala je previše umorno telo da se kreće napred. Ali nije smela da stane sada kada je najzad okusila slobodu. Stigla je do  potoka. Voda je jezivo žuborila i šaputala: ,,Naaaćiii ćee teee!”  Zastala je u strahu i osvrnula se ponovo. Ne, to je priviđenje! Glas u njenoj glavi je upozorio da je to uobrazilja, da potok ne može da šapuće. Posle trenutka zbunjenosti nastavila je da trči. Koristila je poslednje atome snage. Prošla je pored žbunja i deo pantalona joj se zakačio za granu. Ogrebala je kožu.  Suze su navrle na oči, ali je morala da ide dalje. Nije smela da dozvoli bolovima i ogrebotini da je spreče.  Trčala je, pa zatim zastala kod jednog drveta da uhvati dah. Nije bilo mesečine da osvetli put. Oblaci su prekrili nebo i

Seti se - Katarina Jakovljević

Gradove pamtimo po ljudima iz tih gradova koji su nam u nekom trenutku bili važni.  „Hoćeš da roniš?“ „Hoću.“ „Je l’si nekada ronila s  ful opremom?“ „Nisam.“ „Je l’ se plašiš?“ „Ne.“ „Je l’ si imala nekada ludilo u porodici?“ „Ne.“ „Dobro me slušaj. Spustićemo se dole zajedno. Ako se bilo šta desi, drži me za ruku. Ako ti spadne regulator, samo ga vrati. Moraš prvo da pokvasiš odelo i kada ga navlačiš preko glave, ako ti se zalepi za facu, možeš da se ugušiš i zato dobro pazi. Okej?“ „Okej.“ „Kada izronimo, ako ti zuji u glavi dobro je da izjednačiš pritisak u ušima.“ Dalibor je stavio ruku na nos kao da hoće da ga izduva. „Dole ume da bude mrak i onda ne znaš gde je površina. Tada izvadiš regulator iz usta i duneš, a mehurići odu ka površini. Metar po metar. Polako. Da ti krv u venama  pređe iz jednog u drugo agregatno stanje.“ Nisam imala vremena da razmišljam da li se plašim. Uostalom tu je Dalibor. Bila sam istinski srećna i uzbuđena. U trenutku kada mi je glava zaronila pod vodu

Vodopad - Miljana Vidosavljević

Čekao si me nekoliko minuta ispred Arome, ali nisi li me zapravo čekao celog života? S lica ti nije silazio osmeh o čemu god da si pričao. Dopalo mi se sve što sam čula, od karijernog usmerenja do sazvežđa pod kojima si se rodio. Zastala sam na ulici. Toliko sam se smejala, da nisam mogla u isto vreme i da koračam.  Pitala sam se gde je onaj čovek koji mrzovoljno pali cigaretu dok čeka autobus.  Sat vremena od nehajnog poljupca u desni obraz, tvoje usne su počele da upoznaju moje. Ubrzo smo bili u hodniku stana koji si iznajmljivao tog decembra. Pijuckali smo džin u kuhinji – moje omiljeno piće bilo je jedini alkohol koji si imao u frižideru. Nisam slušala šta pričaš o proleću koje sam donela na čarapama. Smejuljila sam se jer nisam mogla da verujem kako su mi noge u krilu simpatije iz autobusa i da ih lagano maziš. Nisam htela da ti kažem zašto sam opijeno srećna. Kikotala sam se i dok si me nosio u spavaću sobu. Na radnom stolu čekala je još jedna potvrda da si mi suđen. Od svih šolj

All inclusive - Ana B. Anana

  Rekla je da mora samo na brzo do WC. Istrčala je prema toaletu i kad je stigla do umivaonika, pustila ledenu vodu da ohladi vruće obraze. Bila je sigurna da je na rubu hiperventilacije. Uvijek se pitala kako izgleda napadaj panike, sad valjda zna. Pogledala se je u ogledalo. Kao da to nije ona, kao da gleda neku strankinju. Trenutak o kojem svaka djevojka sanja, nju je užasavao. Zašto je rekla da, zašto je prihvatila nešto što zna da ne želi. Nekog kojeg zna da ne želi. Zašto, zašto, zašto? Dok se joj disanje smirivalo, mozak nije. Sto filmova u glavi, ni jedan sa hepiendom. Nije se mogla zamisliti u vjenčanici, nema šanse. Nije se mogla zamislit jedino s njim do kraja života. Znala je da je to kliše i kako nije jedina s takvim mislima, ali ipak. Samo nije znala da li je to zbog njega ili je plaši brak općenito. Ili oboje. Sigurno oboje.  Uzela je mali ručnik i obrisala lice. Popravila je kosu. Mora se vratit, sigurno se već pita gdje je. Stavila je osmijeh na lice, još jednom pogled

Pogled u ogledalo - Gorica Jovanović

Tog kišnog jutra, Milena Zeljković se vozila krcatom trideset sedmicom ka centru grada na još jedan razgovor za posao. Neverovatno kako brzo prođe godinu dana otkako ova uzorna službenica, poznata po pastelnim kostimima, besomučno traži posao. Vrata autobusa se s treskom otvoriše. Nervozna rulja ju je gotovo izgurala napolje. Pri silasku, okliznula se na poslednji stepenik, kada se začulo kvrc. Ustalasana masa odvukla ju je dva-tri metra dalje, pokušala je da zakorači, ali u prazno. Desna noga joj propade na vlažan trotoar. Ostala je bez štikle. Počela je da se preznojava i ubrzano diše. Pogledala je na sat – imala je još deset minuta. Utrčala je u prvu radnju. „Ostao je samo jedan par u vašem broju“, reče prodavačica u prodavnici indijske robe. Jeste da su tirkizne papuče ukrašene raznobojnim perlicama daleko od njenog stila, ali šta je tu je. Uletela je u poslednjem trenutku u lift poslovne zgrade i pogledala se u ogledalo. Zagladila je kosu, usporila disanje i ispravila suknju olovk

Čaura - Ivana Elezović

Probudila se sa tankom belom opnom oko tela... Ili je možda  ta opna oduvek i bila tu? Spremila se i ušla u taksi. Kratko i ljubazno, bez previše detalja, ne zaboravi bakšiš. Bela opna joj je otežala kretanje pa je minijaturnim koracima ušla u kancelarijsku zgradu. Recepcionarka je pogledala. Nasmeši se, slegni ramenima, u fazonu svakome može da se desi. Pitaj nešto organizacione prirode. Oko četiri sata provela je na sastancima., U beloj opni joj je prirodno bilo vruće i svrbela je koža. Izdrži dok se sastanak ne završi, onda ćeš otići u toalet da se počešeš. Ne govori previše, ali ni premalo. Kad ti zadrhti glas, pojačaj ton, budi profesionalna, ali povremeno i duhovita. Za ručkom je sedela sa koleginicama i kolegama. Pričala je o letovanju koje planira i cenama kvadrata u Zemunu i na Novom Beogradu. Ne pokazuj da si situirana, budi skromna, ali opet pokaži da razumeš moderne stvari. Opna te steže više jer si jela. Uvuci stomak, izdrži. Postavljaj pitanja i gledaj lju

Prvo sjećanje na tugu - Jelena Marić

                                                     Sjedio je u dedinom krilu oslonjen na njegova prsa kao na najtvrđu stijenu. Dedino krilo bilo je njegov tron, utočiste i dom. U tom trenutku osjećao je spokoj i ljubav.  Padala je kiša i noć se spuštala nad gradom. Mališan je bio umoran i gladan. U kući je danas bilo mnogo hrane i ljudi, a nije mogao da jede. Pogledom je tražio majku, ali bila je u stalnom pokretu. Prinosila je hranu tim ljudima i nudila im je piće. Izgledala mu je kao sjenka koja klizi između stolova i u prolazu ga dodirne po kosi. Stavila je tanjir s hranom ispred njega. Zurio je u njega, ali nije mogao da pruzi ručicu. Ni sam nije znao zašto. U vazduhu je osjećao tugu. Nije bila njegova. Samo je bio zbunjen. Danas je neki čudan dan, rekli su mu da je njegov tata umro. Gledao je kako su tatu spakovali u neku kutiju i stavili u zemlju. Možda će tata sada da izraste iz zemlje kao biljke što izrastu, pomislio je. Možda moram da ga zalivam. Pitaću dedu, sigurno zns odg

Klackalica - Senka Bašić

  Na klackalici su Zora i Noć. Njihovo naizmenično dizanje i spuštanje praćeno je melodičnom pesmom vrabaca i šumom krošnji oraha. Noć je razdragana, golih kolena, a Zora je ispijena, s vezanom punđom od prošle nedelje.  Njih dve su najbolje prijateljice, toliko različite da su nerazdvojne.  „Toliko se susrećem sa tom šargarepom da se pretvaram u nju. Uši su mi paškanati, a iz glave mi izbija batat“, žalila se Zora.  „Nikada nisam volela da kuvam. Niti umem. Meni je hrana gorivo da se preživi dan“, uzvratila je Noć.  Dok je svakodnevica Noći ispunjena zveckanjem erlenmajera, pipeta i bireta, Zora je u društvu šerpi, lonaca i poklopaca. Dok je Zorina trpeza riznica ukusnih tradicionalnih bogatstava, raznih umaka, voća i povrća, Noći je dovoljna koka-kola i burek sa sirom.  Noć se u svemu zadovoljavala jednostavnošću.  „Jednog dana ću se pretvoriti u kravu koliko mučem okolo po kući“, nastavljala se Zorina ozlojeđenost. Dok Noć gradi karijeru i iščitava stručnu literaturu, Zora prelistav

Više nisam ono što sam bila - Tatjana Taša

  Dogovorili su se da se nađu ispred Spensa. Prošlo je sedam godina kako ga nije videla.  Žurila je na mesto sastanka. Teško, isprekidano disanje i jako lupanje srca su je usporavali.  Bojala se da ne zakasni.  Zavibrirao joj je telefon. „Rekla si da si za deset minuta ovde. Čekam te već petnaest“, reče raspoložen. „Pa šta? Ja tebe čekam pola života i ne prigovaram“, smejala se. Semafori kao da su bili posvađani tog dana. Često zastajkujući primetila je mladića koji je išao istom putanjom. Spazila je jedino njega jer je uporno bio tik do nje i zeleno svetlo.  „Petnaest minuta je mnogo, imaj milosti. Ko će izdržati toliko?“, reče Marko, koji je pre sedam godina nestao iz Teodorinog života bez reči objašnjenja. „Petnaest minuta čekanja ti je mnogo? Blago tebi. Da je meni takvog čekanja“, peckala ga je. „Gde si sad?“ „Evo, šetam okolo. Puštam te da veneš...“ „Gde sam?“, promrmljala je više za sebe, pomalo ironično. „Stojim po semaforima koji su danas izgleda ispali iz sinhro fazona.“ Kada

Ludino putovanje - Milica Bubanja

  Tiho koračajući da ne probudi roditelje, Luda se iskrao iz kuće nekoliko minuta pre nego što je petao najavio zoru. Spuštao se sa brega, dok ga je verna Tufnica, psić sa crnom mrljom preko oka, pratila u stopu.  Luda, osim želje za pustolovinom, nije imao razloga da napušta dom. Ta želja ga je sustizala kao bolna čežnja, stežući ga oko srca svaki put kada bi, sedeći pod hrastom, gledao u daljinu.  Hodajući uskim putem, primeti visoku priliku u crvenom ogrtaču. Neznanac je stajao tačno na raskršću, sa desnom rukom uperenom ka nebu, dok je levom pokazivao zemlju popucalu od žege.  “Zdravo, putniče. Kakvo divno jutro za početak avanture”, obrati se dečaku uz osmeh.  Luda mu uzvrati dubokim naklonom ne zapitavši se kako ovaj lepo obučeni gospodin zna razlog njegovog putovanja.  “Dobro jutro, poštovani. Krenuo sam da obiđem svet. Vidim da se put račva na četiri stane pa me zanima da li možda znate kuda vodi svaki od njih?”  “A kuda si se zaputio?”  “Zapravo, nisam siguran.”  “Ako nisi sig

Ne igraj se s đavolom - Dragana Miljković

Ispod ekvatorskog obruča na obrnutoj strani planete stanovnici jedne zemlje od davnina veruju kako ih đavo čeka na raskršću i vodi njihove duše u carstvo umrlih. Zbog toga meštani daju sve od sebe da umilostive zagonetnog vodiča ne bi li što kasnije završili na putničkom spisku ove neobične agencije. U toj istoj zemlji pojedine žiteljke su, zdrave i prave, završavale na drugoj listi.  Prepadnute muškarčine, čvrsto rešene da se zaštite od navale histeričnih žena, napravile su spisak neuračunljivih bivših predmeta obožavanja i isporučile ga svojoj gerilskoj grupi, u tu namenu ustanovljenoj na Društvenoj mreži. Bivši dečko svakog, dernjavi sklonog, ženskog stvora upozoravao je sapatnike da budu pametniji od njega jednostavnim iskazom – Klonite je se.  Tog jutra se sunce, naduveno od neprospavane noći i upale živca na donjoj levoj šestici, jedva provuklo kroz rupice na roletnama i zateklo u krevetu jednako bezvoljnog Huana kako u neverici pilji u telefon. Nemoguće!  Žena njegovog skromnog

Grigorijevo poslednje mitarstvo - Olga Pantić

  Ovaj je ili lud, ili univerzitetski profesor. Naravno, jedno ne isključuje drugo, ali očekivala bih da mu iz torbe ispadaju papiri, a ne tost, čepovi od flaša i šta je ovo uopšte - pertla? Konopac? Nebitno... Sad će kraj smene, a on će tačno pet minuta pre da se seti šta mu je činiti. Sad ću okačim zatvoreno na vrata.  Gospode, ne podnosim jurodive filozofe. Dobro, možda preterujem malo, ali bolje iskren grešnik nego umišljeni svetac. Ovaj prvi je barem živeo, a ovaj drugi, u najbolju ruku preživljavao. Eee, moja Anja, koliko ćeš ih ovakvih ispratiti. Oh, svih mu heruvima, hoće li više ući? „Dobar dan. Kako mogu da vas usluž…” „Dobar dan, jako ste mladi, ali nemojte mnogo da pitate, nemam luksuz vašeg vremena. Anastasija, Anja, oprostićete, dajte mi paklu cigareta. Iskren da budem, uopšte nisam očekivao postsovjetsku piljarnicu. Ćutite, molim vas. Moram da odgovorim Borisu, a on samo što nije. Prepoznaćete ga, visok, reklo bi se naočit, a svakako upadljivo bitan. Mora da je do oreol

Prevara - Ivana Ilic Aakerholm

  „Spremite se. Bliži nam se dan velikog čišćenja, dan kada ću vas vratiti u domovinu crvenih korala i tropskih noći“, začulo se gromoglasno iz male crne špilje na čijem je ulazu ponosno stajao Crni, debeli čistač akvarijuma, vidno zadovoljan onim što je svakodnevno govorio poslednjih mesec dana.  „Vaše je samo da pustite da što više hrane sa površine neba padne na dno. Tako ćete osigurati da vaše telo bude što lakše i spremnije za povratak u zavičaj. Za sve ostalo ću se ja pobrinuti“, podmuklo se nasmejao u sebi, zadovoljan briljantno skovanim planom utoljavanja sopstvene gladi.  Bez obzira na to što je najduže živeo i pamtio, prikovanost za dno akvarijuma i nemogućnost da pliva kao ostali, načinili su ga oholim i zlim. Bio je usamljen pre nego što su druge ribice naselile akvarijum, taman dovoljno da osmisli plan. Iako je jeo prljavštinu i otpatke sa peščanog dna, to mu je donosilo poštovanje među ribicama koje su zazirale od crnih ljigavih pipaka na njegovoj glavi.       Uskomešano

Gipsani radovi - Tanja Petranovic

  “Nevena, imate veoma elegantne ruke, jeste li ste sigurni da želite postati vajarka?”, upita buduću studentkinju Likovne akademije poznati beogradski umetnik Branković, spremajući se za prvi pripremni čas u svom ateljeu.  Položio je desnu Neveninu ruku na radni sto išaran tragovima gipsa.  “Uvek krećemo od ruke”, reče Branković sekući komade flaster-gaze iznad činije sa vodom.  Nevena i Zlatan, njen dečko i budući kolega, pažljivo su ga slušali.  “Nikad ne žurite sa ovom fazom. Mora dobro da prijanja uz kožu.”  Kada je potrošio tri sloja gaze, seo je u fotelju, skinuo naočare i zapalio cigaretu.  “Ako budete vredni, do kraja leta možete imati dovoljno primeraka za jednu malu izložbu.”  Hteo je da nastavi ali ga je uporni kašalj sprečio. Kada je ispušio još jednu cigaretu ustao je i skinuo osušenu gazu sa Nevenine ruke gde se jasno oslikavao njen otisak. * “Jesi čuo šta je rekao?”, viknu Nevena Zlatanu široko se osmehujući dok su prelazili bučnu ulicu na Zvezdari.  “Kako da ne, baš će

Strankinja - Marija Penčić

  Još koji minut i idem kući, pomislila je Mira razvrstavajući kovanice po odeljcima u kasi. Dok je automatski brojila novac, prožela ju je tiha radost pri pomisli na dom i mačka. Tup bol u levom stopalu podsetio ju je na odluku da, u skorije vreme, u njenom životu neće biti muškaraca. Glasnije nego obično oteo joj se uzdah olakšanja uz zvuk zatvaranja kase. Bila je svesna da će je noga boleti još neko vreme.  Nema veze, polako prolazi. Gaženje je ovoga puta imalo smisla. Lagano se kretala između rafova štedeći povređeno stopalo. Ostavljala je za sobom dug i naporan dan. Napolju je zaronila u miris lipa otežao od kasnoprolećne kiše. Zažmurila je i udahnula vazduh.  Kako je život lep.  Kada je otvorila oči prvo što je videla bio je on. Stajao je preko puta prodavnice, drugi put ove nedelje. Njegovo ogromno telo opet ju je zbunilo, isto kao i one večeri, kada je pijan i raspomamljen, po drugi put krenuo ka njoj.  „Hoću da te ljubim“ mumlao je pridržavajući se za kućni šank. Nestabilna ba