Znala sam šta me čeka onog momenta kad pozvonim na njena vrata.
„Jesi li gladna? Naravno da jesi, vidi kako si se osušila. Uđi! Nemoj da mi gledaš plafon, nisam mogla da opajem danas, sve mi se uhvatila paučina, a leđa me mnogo bole... Ajde ljubi te baka.“
Oduvek su prve reči kad uđem u bakinu kuću bile vezane za hranu ili čišćenje, ništa od toga nije bilo važnije. Sva ljubav i sva tuga koju je baka nosila u sebi bile su satkane u lepotu hrane koju jedemo, i urednost i čistoću.
„Neću bako da jedem, nisam gladna.“ Odgovorila sam, znajući da pričam u prazno.
„Kako nećeš, sad će baka časkom da isprži šniclicu i paprike, znam da voliš papirke... Ajde, ajde, šta si mi tako bela, uništiće te to čitanje, sigurno ništa ne jedeš tamo na fakultetu! Nema hrane kao kod bake.“
Da, pomislila sam, nema.
Dok je vadila meso i paprike iz zamrzivača pričala je o komšiluku i kako je u piljari neka nova devojka, uopšte nije fina kao ona pre, mutava je i ne ume ni dobar dan da kaže.
Ćutala sam i stavljala džezvu na smederevac. Valjda ću uspeti da srknem koji gutljaj pre šniclice i paprika.
„Nego, kako ti je onaj tvoj? Čudo te pustio da dođeš? Prošli put kad si bila, ma ima tri meseca kako nisi bila, zar ne, samo si protrčala kroz kuću, jer te je čekao u kolima... Ne znam dete, meni se to ništa ne sviđa.“
Nisam želela o tome da pričam sa bakom. Reči mi nisu izlazile napolje, imala sam knedlu u grlu i u grudima je počelo da me steže. Onda su usne počele da mi igraju i u uglu oka pojavila mi se suza.
„Ne moramo o tome bako, pričaj mi kako si ti, šta radiš?“ Pokušala sam da skrenem temu.
„Kako ne moramo? Ček' da baka vidi, je l' ti to plačeš?“
„Ne plačem bako. Nešto me svrbi oko... Neću o njemu da pričam, raskinuli smo.“
„Dete moje! Nije na meni da ti ovo kažem, al' nije baš da se ne radujem tome. Sigurno je našao neku drugu, zar ne? Dok ti tamo guliš stolicu i pokušavaš da napraviš nešto od života.“
„Nije bako, ja sam njega ostavila.“ Nisam smela da joj kažem ni kako ni zašto... Mislila sam da nikada neće razumeti.
Tišinu je prekinuo telefon.
„Alo Cveta! Tu sam, ajd dođi na kafu, došla mi Marta. Ma dobro je, raskinula sa onim njenim, pa baš hoću da je izgrdim što je tužna… Ma da, sad hoću da joj kažem – nemoj da se udaš za prvog sa kime si spavala! Tačka. Mene je Pero odveo u šljivik i ja sam morala. Napustila sam školu, mogla sam i glumica da budem, znaš da sam igrala u seoskoj predstavi. E ti ne moraš. Ajd dođi, biće joj drago da te vidi.“
Bilo mi je drago. Što ovog puta nisam mogla da pretpostavim šta me čeka kad pozvonim na njena vrata.
Comments