Napiši Svoju Priču

Seminar je odlično koncipiran. Dinamičan je, edukativan i motivirajući. Kako u predavanjima, tako i u pogledu na tekstove Ana i Aleksandar se nadopunjavaju te nam daju dvije perspektive. Svašta novo sam čula i naučila, a pri tom se zabavila. Najveći dobitak mi je bio što sam uspjela izvući iz sebe puno više nego inače koristeći naputke iz predavanja i komentara na radove. 

             Nemam pojma koliko je dana prošlo otkad sam Lovri u glavu bacila šalicu punu kave. Nažalost, umjesto njegove tikve stradala je vitrina. Usred mog veselog brbljanja kak bi, kad prođe epidemija, mogli u Veneciju ili Firenzu, tonom kao da ide s frendovima na cugu rekao je da seli kod djevojke. Vitlala sam prema njemu tanjure, soljenke, zdjele i toster, vrišteći psovke za koje nisam niti bila svjesna da ih znam. Stajao je ukočen i nijem poput lutke. Skinuo je vjenčani prsten, stavio ga u pepeljaru i unatraške izašao.  Hrpe neopranog suđa i veša zakrčile su mi sobe. Na trosjedu se napravila rupa u obliku mog trupla. Iz čikobernica se u valovima prelijevaju čikovi. Na podu leže rastrgane knjige, moji pokloni za njegove rođendane. Borghes, Marquez, Castaneda - nije ih odnio sa sobom.  U kutu sobe raste filodendron koji mi je kupio za useljenje. Ne volim takve mesnate primjerke flore, ali on to naravno nikad nije skužio.              Biljka se šepiri iako je zalijevam ostaci

Stigao ju je nevjerovatan umor. Nikad nije umjela da se spakuje, ni kada odlazi na dva dana, a kamoli iz jednog života. Zatvorila je kofer i sjela na krevet. Htjela je da ga odmjeri onako spakovanog nasred sobe. Željela je da nekako izvaže koliko toga ostavlja, a koliko odnosi sa sobom.             Kao kada bi u mesnici rekla da joj odvoje petsto grama od buta. Tako je sad precizno, kao skalpelom, razdelila ovih šest kila kofera od četiri godine života sa Branom. Veš, dva para cipela, patike, par dnevnih varijanti, večernja haljina i njemački s izgovorom.  Nije imala posebnog razloga da ponese nijednu od tih stvari u koferu, mogla je da ode i bez njega, ali onda bi joj se činilo da u stvari, nije ni otišla. Brano treba da vidi kako kofera nema, da je orman prazniji i pismo na stolu. Osjećala je kako je malo da samo nje više nema. Morala je sa još tih nekoliko pojedinosti podcrtati svoje odsustvo inače se neće vidjeti gdje je to bila pa je sad više nema.            Kada je tog jutra

            Nisam mu rekao sve što sam hteo, a toliko toga sam želeo da mu kažem. Samo sam stajao i gledao kako grozničavo objašnjava kako mora da ide, da je to naša zemlja, da joj je potreban, da svi njegovi drugovi idu i da će svima pokazati kako se otadžbina brani i voli. Ćutao sam.             Prethodne večeri smo se za sofrom po ko zna koji put prepirali jer ne pomaže u kafani. Ne dolazi dovoljno, ništa ga ne zanima, a sve je to za njega napravljeno. Da hrani njega i njegovu decu, da bude najveća kafana u Beogradu. Po običaju je odgovarao kako su to sve trice i kučine, da toliko važnijih stvari ima na svetu od te moje vajne birtije, pijanih kočijaša i jadnih Cigana koji za crkavicu sviraju bahatim spahijama.               I tog dana, kad je odlazio, gledao me je tim čudnovatim plavim očima, majčinim očima. I pred njenim sam hiljadu puta bio razoružan, a pred ovima sam potpuno nemoćan. Samo sam gledao, a reči nisu dolazile. Skinuo sam cokule, nove, čvrste i tople. Pravio ih je najč

            Pratio ih je do Karađorđeve ulice kada su njih dvoje zamakli u jedan od ulaza. Srce mu je i dalje snažno lupalo, a niz lice mu se slivale graške znoja. Nije znao šta da radi - da li da uđe u zgradu odmah za njima i napravi scenu u hodniku. Šta ako su već ušli u neki od stanova? Kako će znati u koji? Mogao bi da ide od vrata do vrata i besomučno lupa.             Misli su mu se rojile u besnom kovitlacu.             Nikada nije bio čovek od akcije niti je znao kako da reaguje. Uzbuđenje i bes su ga i dalje izjedali ali njegovo telo je bilo nepropusna opna koja nije dozvoljavala da se bura emocija izlije odmah tu na ulicu. Uvek se suzdržavao od prenaglašenih reakcija i prezirao je ljude koji nisu umeli da se kontrolišu - smatrao je to necivilizovanim. Ali šta da uradi sada, kada je njegova žena upravo ušla u zgradu sa nepoznatim čovekom? Tako nešto zahteva delanje. U njemu su se grčili poriv da utrči unutra i krene na sav glas da urla njeno ime i  želja da je sve ovo samo uob

“Radovane, Radovane, je l‘ me čuješ? Ooo, Radovane, vidi kako su ti uši porasle, a gluvlji si no ikada? Je l' primaju ti tvoji sateliti nešto?“ pokušavala je Milojka da ga dozove isprečena između njega i televizora. „Šta kaažeeš?“ ponadao se Radovan da supruga ima nešto važno da mu saopšti. Na primer da je ručak gotov ili da je bio poštar. Međutim, ona je imala svoju klasičnu tiradu. „Videla sam da je komšinica već napravila sok od višanja, a naši nikako da dođu da nam naberu. E moj Radovane, ostarili smo. Ima i bez soka i pekmeza da ostanemo. Ne možeš se više ni na vlastitu decu osloniti. Rade, ubiše se od posla. Po cele Božje dane rintaju, a plate nikakve. „Onaj“ je opet pobedio na izborima. Vidiš, nisam ih ni pitala da li su glasali. Nama više ne može biti bolje, ali ni bogami ni mnogo gore. A oni, ako se ovako nastavi, moraće iz zemlje da beže. Šta ćemo mi onda, jadni? Kaže Stana njeni u Australiju odoše, u Beč. Tamo im je baš dobro. Kad nema posla, ima socijalne pomoći,

Hvala najlepše, mnogo mi je značilo sve što smo prošli zajedno. devojke su zaista obrazovane i napredne, osećala sam se izvanredno. Nastojaću da više čitam narednih meseci, Obavezno se vidimo uživo. divno je bilo sarađivati sa Vama.

  Zvono je označilo  kraj prve smene. Gužve i dečije dovikivanje sve su prisutnije ove pozne jeseni u prostorijama male škole. To je zgrada izdvojenog odeljenja u koju  je smešteno više od osamsto đaka raspoređenih u četiri smene, zbog renoviranja matične zgrade. Moji drugaci u koloni izlaze iz učionice. Užurbano se pakujem i dok noseći gomilu svezaka izlazim na hodnik, Dunjica mi maše sa kraja kolone. Drugačija je od ostalih. Često joj nešto privuče pažnju pa zastane i zamisli se. Sigurnija sam kada smo zajedno. Tako smo se dogovorile, nigde jedna bez druge, ona čuva mene, ja nju.             I pored mogućnosti da  čas odložimo zbog novonastale situacije, učenici su tražili  matematičarenje na kojem vlada posebna atmosfera. Zanimljivi logički zadaci rešavaju se u paru ili grupi.             Krećemo se hodnikom, kao bulevarom prepunim šetača. Do prve slobodne učionice skrećemo desno i silazimo uskim, strmim stepeništem. Pratim ih da ne potrče. U momentu spazim Lolu kako silazeći ni

     Malo pre osam sati, hladnog decembarskog jutra mog trideset i devetog rođendana, ležala sam pospana u krevetu sa mojim holandskim neženjom. Iako je imao pedeset tri, oslobodio je ženu u meni. Telefon je pozvonio baš kada to uopšte nisam očekivala.  Trebalo je da se danas ipak pojavim u kancelariji.               Neprozirna magla je počela da se podiže, a sa njom i moj ljubavnik: nečujno je otključao vrata od stana i izašao, pre nego što je sat otkucao osam.              U međuvremenu se u kuhinji pojavio moj jedaestogodišnji sin.              “Da li mogu da uzmem tvoj telefon? Sačuvao sam nešto u istoriji”, pitao me je još uvek snenih očiju.             “Aha, ali samo da znaš - mama je sinoć gledala porno. Ako se odlučiš da otvoriš i tu stranicu, to je na tvoju odgovornost. To što vidiš pratiće te zauvek”, rekoh mirno dok sam pravila  espreso.  “Mama, ti si žena! Otkad to žene gledaju porno? Nikad te više neću posmatrati na isti način”, pogledao me je zaprepašćeno.            Iz

Kurs je bio puno bolji nego što sam očekivala, probudio je u meni želju za pisanjem i vjeru da ja to mogu. Mislim da ste super spoj, da dajete maksimalno od sebe i tu nema šta da se mijenja... bezkrajno zahvalna!

Lijepi aprilski dan. Na svadbi sam sa mužem u Bosni. Počeo je piti već u podne.              Slavlje je bilo prelijepo i u pola tri smo svi otišli na spavanje. Kao kumovi, noćili smo u hotelu sa mladencima i gostima koji su došli iz različitih dijelova svijeta. Sobe su nam bile jedna pored druge.      Otišla sam u kupatilo presvući se, skinuti šminku i dugo se zadržala u nadi da će on zaspati dok ja završim. Od kako mu je, prije šest mijeseci, brat smrtno stradao na motoru, svakodnevno koristi antidepresive u kombinaciji sa alkoholom što me plaši.           Oprezno sam izišla iz toaleta. Prišao mi je i htio da spavam s njim. Nježno sam rekla da sam umorna, dan je bio dug i naporan. Nisam ni završila rečenicu, a on se već promijenio. Bacio me je na krevet i počeo daviti.                                                  Stezao me je tako dugo da sam pomislila kako neću preživjeti i tek onda bi me pustio da povratim dah. Kad sam napokon ponovo mogla disati pokušala sam zvati u pomoć na

Metež iz kojeg sam upravo jedva izvukao živu glavu bio je ispunjen uzvicima, udarcima pendreka, šištanjem elektro-šokera i drugim zvucima čistog užasa. Neprijatelji su koristili gumene metke, ali i strelice za uspavljivanje nakon čega bi pogođene izvlačili iz gomile i blindiranim vozilima ih odvozili u nepoznatom pravcu. Koga god su uvukli, više nikada nije bio viđen u Slobodnom svetu. Mnogi  se nisu vratili iz  ranijih sukoba koje smo vodili sa vojskom pod komandom Upravljača.             Uleteo sam u ulaz obližnje zgrade trkom za koji nisam imao pojma da sam sposoban.  Zaklonjen senkom koju je pravilo stepenište leđima i potiljkom sam se oslonio na zid pored njega i lagano skliznuo u sedeći položaj.  Isprekidani dah isprovociran iznenadnim sprintom, zamenili su duboki udisaji ispunjeni mirisom krvi i prašine. U tom trenutku, nisam imao pojma gde su ostali i šta se sa njima dogodilo.  Sve je počelo onog dana kada smo odbili da u zamenu za primirje i mesečno sledovanje hrane i le

Kurs mi je doneo nešto novo i mogla sam videti drugu stranu priče. Naučila sam dosta zanimljivih stvari i verujem da će mi poslužiti za dalji nastavak pisanja. Sviđa mi se način rada i bilo je dosta zanimljivo. 

Kao i svaki drugi tinejdžer, živim za noć, ali ne za žurke ili izlaske već za razmišljanje. Razmišljanje o mraku koji je izvan moje sobe, ali ne i izvan mene same. Uzimam ogledalo i ulazim u tamnu stranu ličnosti Jovane Tešović. U ušima  čujem glasnu muziku Linkin Park-a. Čester me razume. Pojačava se osećaj bola u pesmi, ali ne kao u tužnim tonovima Iredescent-a, u stihu Let it go, već u najbešnjoj melodiji pesme A Place For My Head.              Razmišljanje može da počne.  Gde je moje mesto? Gde glava može da se smiri? Ko ludu, blesavu, uzavrelu, radoznalu i impulsivnu ličnost može da ohladi? Zašto me Šinoda i Benington tako dobro razumeju? Zašto me pogađa smrt koja se desila dok nisam ni slušala taj bend?  Milion pitanja, a patnja se povećava. Niko je ne vidi, ali tu je. Osetim jako lupanje srca i strah da već sledećeg trenutka neće kucati.              Koga briga ako se još jedno svetlo ugasi na nebu od milion zvezda?  Niko ne zaslužuje depresiju, a svi je dobiju besplat

            Te noći sam, kao i obično, sedela između krevetića i gledala u dve usnule bebice, srećom, potpuno nesvesne užasa koji se svake noći odvija baš tu, iznad njihovih nedužnih glavica. Da sam samo mogla znati šta me te večeri čeka, izabrala bih da ne budem tu, da nas tri ne učestvujemo u toj epizodi njegovog ludila. Eh, da sam samo znala da ću upravo u ovoj biti glavna junakinja, sve bi bilo drugačije. Ali nije. Ono što sam tada, poučena gorkim višemesečnim iskustvom, već dobro znala, bilo je da će me mučiti, samo nisam mogla znati koje ćeš oružje upotrebiti, niti kakav je čin danas na repertoaru. Već odavno ne krije svoje pravo lice notornog alkoholičara, manipulatora i lažova. Ostavlja nas tri da se same snalazimo iako zna da je meni potrebna pomoć. Često je prenebregavao činjenicu da sam ja nepokretna žena sa dve bebe. U dvorištu sedi sa bratom i još jednim likom koji je obično bio zadužen za nabavku sredstva za pojačavanje njihovog odavno poljuljanog samopouzdanja. Četrn