Napiši Svoju Priču

„Vladeta, si budan?“  „Sad jesam Miloje.“ „Vladeta, oči moje, koliko je sati?“ „6:36 Miloje. Spavaj, k’o boga te molim. Sestra neće pre osam.“ „Mislim se nešto Vladeta, da l’ će mi se, sad kad me je obnevidela kantarakta, razviti druga čula? Da namirišem sestra Cicu pre nego nam donese lekove, da stavim zube i namestim osmeh.“ Zna Vladeta, čim Miloje krene da razmišlja od sabajle, nema ništa od spavanja. Pogleda ga umivenog majskim jutrom. Ih, da mi prsti rade, da hoće da uhvate makar štapić ugljena, da nacrtam mlečni put koji mu je bolest utisnula u oba oka. „Crni Miloje, prvo, kaže se ka – ta – ra – kta. Drugo, ishlapilo ti trajanje des’t godina pre nego što su te tvoji doveli u dom. I treće, sedeo il’ ležao, imao kastanjete ili ne, Cica je godina tvog unuka. Za nju si deda.“ „Idi Vladeta, nemoj budaliti. Bar ti znaš da godine nisu važne. Tebe je ovde ostavila tvoja Brižita, dvae’spet godina je mlađa od tebe. Kad si ti uhvatio parisku šmizlu, mogu ja Cicu iz Male Moštanice! Što su mo

         Koračala sam ulicom u kojoj sam odrasla, koja mi je postala bliska i u kojoj sam pronašla sebe tek kada sam u njoj osetila istinsku ljubav i strast. U poslednjih godinu dana neobjašnjiva sila me vuče ka muškarcu koji nije samo moj, oženjen je, ima decu, i život koji ne uključuje mene. Dan je je bio topao, iako je kraj oktobra. Duvao je topao vetar i milovao mi lice na kojem sam još  uvek osećala otiske Filipovih  poljubaca.  Vraćala sam se iz kafea, gde sam popila kafu sa drugaricom iz detinjstva koja mi je pričala o tome kako želi da postane majka. Strašno je patila što se nije ostvarila u toj ulozi.  Slušala sam je, ali nisam bila prisutna, za mene su to bile prazne reči, koje je sam čula kao kroz maglu. Nisu dopirale do mene, nisam  želela da imam decu, želela sam samo Filipa.  Upoznala sam ga je slučajno, na Sajmu informisanja. Iz neobaveznog ćaskanja, sevnule su varnice, znala sam da je on taj kojeg sam oduvek čekala i prepustila sam mu se dušom i telom.  Ništa mi nije ob

  Vrata tramvaja oštro su se zatvorila. Unutrašnjost ovog gradskog zmaja koji se tromo provlačio po gradskim žilama kucavicama, nabrekla je od mnoštva ljudskih tela – sitnih i krupnih. Svako se tvrdoglavo drži onog do sebe i ne odstupa ni za pedalj, kao da mu je dodeljen neki samo njemu znan zadatak, a i samu pomisao na njega pokušava da otera povremenim gunđanjem.  Pa opet, Maksim Akvatov ne prestaje da drhti. Sedi blago povijenih ramena. Prekrstio je ruke preko zakopčanog kaputa, a prstima bi, kad je mogao, pravio gromuljice od mesa sopstvenih nadlanica. Diše duboko. Tu i tamo se kratko nakašlje nakon što bi progutao preveliki zalogaj vazduha.  U senci kape, navučene preko obrijane glave, zenice poskakuju, ritmom neuvežbanih plesača.  No, njegov odraz u staklu prozora niti progovara niti pokušava da ga uputi – da li da prati brojeve na zgradama koje promiču? Da zuri u prolaznike na semaforu? Ili da se uzda kako će ga noge, koje su pretile da se uruše pod njegovom težinom, provesti do

 Poslastičarnica kod Pere trovača, kako su je Beograđani od milošte zvali, tog aprilskog popodneva 1941. bila je dupke puna. Milorad, naočito obučen i sveže izbrijan sa knjigom pod pazuhom, sedeo je u ćošku poslastičarnice i sa nestrpljenjem očekivao prijatelja Stanka da se pojavi na popodnevnoj kabezi.  Svako ko bi ga malo bolje pogledao shvatio bi da je to isti čovek koji je do juče tu dolazio u ritama, poduže kose i čekinjaste brade. Mnogi su zazirali od njega. Stalno je pričao kako mu se u kući krije bogatstvo, ali da ne može da ga pronađe. Mislili su da je lud. Proveo je godine tražeći novac koji je mukotrpno zaradio u Americi radeći na građevini. Bankama nije verovao te je novčanice posakrivao na razna mesta u kući kako ga lopovi ne bi opljačkali. Vrag je odneo šalu i on je zaboravio većinu skrivenih mesta. Vremenom se dešavalo da novac slučajno pronađe i tada bi vraćao deo dugova. Postajao je sve utučeniji jer najveću deo imovine, pretočen u zlato i dukate, nikako nije uspevao d

Metro 6, poznat kao najlepša metro linija u Parizu, kretao se visokim nadvožnjakom iznad bulevara de Grenel prolazeći između baroknih lepotica. Mariji je ovo bila prva vožnja šesticom. Prošle nedelje je došla na razmenu studenata.   „Jedan, dva, tri, vau, prolazim pored terasa četvrtog sprata,“ šaputala je Marija samoj sebi. U jednom trenutku izgledalo je kao da se voz nekontrolisano strmoglavljuje ka zemlji. Zadržala je dah i pogledom prelazila preko ostalih putnika u vagonu. Svi su izgledali normalno. Voz je ušao u podzemni tunel.  Ovu vožnju uvrštavam u turističku atrakciju kada mi neko dođe, pomislila je odahnuvši. Dok su prozore starog vagona zaslepljivali hladni zidovi tunela, pogled joj je opet lutao po gužvi. Zaustavio se na  mladiću koji se nedaleko od nje pribijao uz zgodnu brinetu.  „Izgleda da i u Parizu muškarci vole da ti se pripiju uz zadnjicu! Koji mu je đavo, može bar pola koraka da se pomeri unazad.“  Okrenula je glavu trudeći se da ne zuri u mladog muškarca koji se n

  Osluškujem. Lupkanje malih stopala u stanu iznad mog. Šištanje čajnika komšinice Ljilje. Lavež pudlice sa trećeg sprata. Škripa lifta dok se lijeno penje. Fokusiraj se. Slušaj..... diši duboko. Svake noći sanjam isti san. Okružena sam tamnim plavetnilom. Ne tonem, ali ne mogu ni da isplivam ka zracima sunca koji se probijaju. Plutam u dubini i borim se za dah. Pružam ruke ka svjetlu ali tijelo me ne prati.  Pokušavam da se vratim u realnost, ali tako je teško. Knedla u grlu, hladan znoj i pulsiranje u sljepoočnicama. Kao da će srce da mi iskoči iz grudi. Čujem ga, tako glasno i jasno, kako lupa, kako se otima. Položila sam ruku na grudi i osjetila jako bubnjanje na dlanu.  Smiri se, možeš ti to. Duboko udahni i zadrži dah. 1... 2... 3... 4... 5... Izdahni. Ne znam koliko je vremena prošlo. Sjedjela sam pogrbljena na ivici kreveta i mahinalno ponavljala vježbu disanja. Oslabilo je odzvanjanje srca u bubnim opnama, a sve jasnije sam čula zvuk okoline. Osjetila sam pulsiranje u očima i

Na samom kraju Loznice, u onom delu gde raskošni stambeni blokovi prelaze u niz omalenih kuća, gustim rastinjem sakriven je sokak sa svega nekoliko zdanja. Tri bez stanara i  poslednji, u kojoj žive Radovan Krasavčić, penzionisani nastavnik i njegova supruga Milojka. Bio je početak juna  kad je Radovan, visok, sede kose i brkova. zaklopio novine i ušao u kuhinju. Lice mu izborano, ali još uvek skladnih crta. Milojka, pognute glave sedi za stolom i secka luk. Ova punačka učiteljica u penziji crnu kosu prošaranu sedim vlasima  svezala je  u punđu. "Odoh," reče Radovan.  "Idi, briga me." On otvara ulazna vrata. Tišina. Sa treskom ih zatvara stojeći u hodniku. "Stani." Milojka izlete iz kuhinje.  "Šta sad hoćeš?" Brk mu zaigra, ali se trudi da ostane ozbiljan. "Ti to ozbiljno?" "Ozbiljno, nego šta." Pogleda prema komodici na ulazu u dnevni boravak. Tu je desetak fotografija: Milojka i on sa decom - letovanje u Grčkoj krajem sedamd

Na sredini spavaće sobe nalazio se prazan kofer, a oko njega razbacana ženska odeća. Iz ormara je virila Maja. Peđa je izašao iz kupatila, sveže istuširan. “Šta je to? Praviš veliko spremanje?”  “A?... Pa pakujem se,” odgovorila je Maja. “Za gde?” “Hhh jebote, pa ti si bukvalno zaboravio. Putujemo za vikend, to jest već sutra.” “Ajao, jeste. Zaboravio sam. Dobro da si se setila.” Majina donja usna je utrnula, a grlo se sledilo. Ponovo isto. Peđa na sve zaboravlja.  Šta meni ovo treba? Treba da ga vučem za rukav kao da sam poslednja paćenica. Ajde da mu je drugi-treći put. Ne mogu više. Ovo je raspad. “Peđa ako ti se ne ide, zaista ne moraš.” “Ajde bre ne jedi govna i ne započinji svađu,” odgovorio joj je povišenim tonom. Brana u Maji je napukla i bujica vode je pokuljala. Rasplakala se. “Dobro je bre, ne drami. Evo spremamo se, idemo, nikakav problem. Samo nemoj da se prenemažeš i tražiš pažnju,” rekao je Peđa mrzovoljno, oblačeći se. “Da tražim pažnju ti se ne bi ovako ponašao,” promr

Dosta mi je lažnog morala, dogmatizma, isprevrtanih vrednosti i medijske propagande. Toliko bih volela da se sklonim od svega toga. Neprimetno nam oduzimaju slobodu. Postajemo robovi takozvanih elita koji se bogate na račun nas običnih smrtnika. Licemerje i malograđanština su svuda unaokolo. Heroji našeg doba pljačkaju narod u ime naroda, a pozovu nas novinare da opravdaju svoj zločin ili da za isti optuže političkog suparnika.  Novinar ne sme pokazivati emocije. Ne iskazuj stav je glavna urednička preporuka. Iza navodnog straha od neprofesionalizma, krije se bojazan da će se uvrediti onaj koji te medije plaća.  U šta se pretvorila ova naša divna profesija? Htela bih se vratiti sebi, ponovo uspostaviti kontakt sa sobom. Nakon toliko godina služenja narodu i otadžbini, želim naći mir u saznanju da sam živa i svoja. Nisam hodajući mikrofon i odbijam da se izgubim u zahtevima spoljnog sveta.  Hoću da moja olovka konačno piše srcem i da njome tragam po sopstvenim osećanjima, kako bih njima

Sećam se leta kada sam napunio šesnaest godina.  Bilo je to 1954. godine i tada sam još uvek živeo u jednom selu u Bosni. Sa zakašnjenjem sam počeo da rastem i razvijam se, tako da sam stalno bio gladan.  Posla je bilo puno, a hrane malo i svi smo dobijali jednake porcije, ja šesnaestogodišnjak, a i ovi mali koji su još bili deca. Složićete se da to nije fer? Jednog dana bio sam toliko gladan da su mi ovce koje sam izveo na pašu igrale pred očima. Dobio sam ideju. Uzeo sam stabljiku trske i izdubio je uz pomoć peroreza i dugog štapa tako da bude tanka kao slamka. Ostavio sam stado na paši, i prišunjao se ambaru sa strane, pazivši da me niko me vidi. Ambar je bio sklepan od starih dasaka, tako da je kroz šupljine između njih mogla da se vidi unutrašnjost. U zaključanoj prostoriji držali smo mleko u kofama. Imale su poklopac, zaključan katancem, ali je postojao prorez između poklopca i ostatka, taman dovoljno veliki za moj plan. Proturio sam slamku, i napio se mleka sve dok nisam bio sit

Čekajući društvo, Pamela je stajala sama ispred beogradskog kluba KST gledajući umešno dizajniran znak sa natpisom. Povremeno proveravajući mobilni telefon primetila je prijateljičinu poruku: Ćaos mala, kasnimo malo.  Odjednom je osetila nečiji dah na golim ramenima.  „Neće doći,“ rekao je duboki muški glas. Ljuta zbog nespretnog pokušaja flertovanja, okrenula se i prosiktala:  „Ma, koji ti je đavo?“   Kad je ugledala tipa iza sebe, zaboravila je šta je još htela da kaže.  „Hej, ja sam Đorđe,“ rekao je široko se osmehujući.  Prekrstila je ruke ispred grudi i podigla levu obrvu. „Pa, dobro pametnjakoviću, i šta bi sad trebalo da uradim? Jao, znam. Pomeri se malo, moraću da padnem, koliko me obaraš s nogu,” zakolutala je očima.  Počeo je glasno da se smeje.  „Čuj, ispao sam debil, izvini. Kako se zoveš?“  Duboko je udahnula i odgovorila: „Pamela.“ Pustio je pogled da mu luta po njenom telu. Malo je duže odmarao oči na njenim grudima, zamišljen.  „Pamela? E, pa lepa si Pamela“, nasmejao s

Ponedeljak je najteži dan u sedmici, naročito kada na posao kreneš sa žurke. Katarina je sinoć u kafiću izabrana za najlepšu brinetu, a tog jutra, nakon što je prešla preko bulevara, zagledala se u prvi izlog i shvatila da joj je titula prilično poljuljana. Sat u izlogu pokazivao je 6:35.  Radila je u prodavnici kozmetike, u blizini Kalenić pijace i pošto će stići ranije, računala je da ima vremena da se upristoji do početka smene.    Ostavila je otvorena vrata, kako bi provetrila prostoriju.  Ušla je u kuhinjicu, sipala vodu u džezvu, stavila je na rešo i uključila radio. Sela je na tren da pošalje SMS drugarici. Bučni kamion kojim su đubretari kupili otpad stao je baš preko puta ulaza u radnju, kada kroz njega proviri ogromna baba.  Onako, sa vrata, kako bi bila glasnija od buke viknu: „Imaš sardine?“ “Nemam.“ “Kurac nemaš, nego te mrzi da ustaneš.“  Iznervirana, okrenula se i otišla. Kakvo razbuđivanje, pomisli Katarina uz osmeh. Često joj dolaze žene sa sela koje prodaju na pijaci,

Moć večeri milonga možete osetiti svake prve subote u mesecu, u plesnom studiju Vajb.  Prilazeći brineti za susednim stolom, Kosta se očešao o kratko podšišanu devojku koja je sedela pored nje. Ustala je i pomerila se u stranu, kako bi mu napravila prolaz. “Ja sam Kosta i plesao bih sa tobom,” predstavio se brineti. Njen osmeh blesnuo je u grupi devojaka i jako ga privukao. “Aleksandra, drago mi je. Nesigurna sam u plesanju tanga. Bojim se da ću te nagaziti,” rekla je pruživši mu ruku. “Gledala si Miris žene? Al Paćino kaže devojci: No mistakes in tango,“ nastavio je Kosta. Ustala je, on joj je pružio ruke i prihvatio njene, primakao ih usnama i učinio naklon glavom - izgledalo je kao rukoljub, ali nekako otmeno, bez dodira usnama. Žmarci su se razmileli po Aleksandrinim leđima. Koračala je sigurno prilazeći podijumu. Kostina pojava, mešavine elegancije, gipkosti i samouverenosti nije je zbunjivala, već pojačavala njenu sigurnost. Libertango. Isprva su samo koračali u ritmu, dva poluko