Vrata tramvaja oštro su se zatvorila.
Unutrašnjost ovog gradskog zmaja koji se tromo provlačio po gradskim žilama kucavicama, nabrekla je od mnoštva ljudskih tela – sitnih i krupnih. Svako se tvrdoglavo drži onog do sebe i ne odstupa ni za pedalj, kao da mu je dodeljen neki samo njemu znan zadatak, a i samu pomisao na njega pokušava da otera povremenim gunđanjem.
Pa opet, Maksim Akvatov ne prestaje da drhti. Sedi blago povijenih ramena. Prekrstio je ruke preko zakopčanog kaputa, a prstima bi, kad je mogao, pravio gromuljice od mesa sopstvenih nadlanica. Diše duboko. Tu i tamo se kratko nakašlje nakon što bi progutao preveliki zalogaj vazduha.
U senci kape, navučene preko obrijane glave, zenice poskakuju, ritmom neuvežbanih plesača.
No, njegov odraz u staklu prozora niti progovara niti pokušava da ga uputi – da li da prati brojeve na zgradama koje promiču? Da zuri u prolaznike na semaforu? Ili da se uzda kako će ga noge, koje su pretile da se uruše pod njegovom težinom, provesti do vrata?
A klizav vrh jezika ne prestaje da se pomalja, samo što proviri između ispucalih usana, a već se povuče u rumenu pećinu. Pljuvačka je slana, obilna, želi da ga potopi i udavi, u moru telesnih sokova.
Izbrojao je kako vene tako i pore kojima je prošaran vrat žene na sedištu ispred. Nabora nije bilo mnogo, samo poneka neravnina, koža je bila glatka i mlada, tek procvetala pa su za nju vetrovi života tek sitni lahori. Uzdignut poput dorskog stuba, ponosno nosi na sebi hram u kojem je smeštena samosvest vlasnice koja je talasastu kosu, u maniru niše, sklonila po strani.
Skupio je noge ne bi li prigušio režanje iz stomaka, a leđima se odbio o naslon. Zamišljao je kako mu jezik prelazi preko nevidljivog vazdušnog mosta i prianja uz vrat pred sobom, koji se isprva blago trza, a jezik, zmijski prepredeno, sve obesnije klizi po njemu. Kvržice će klizati po porama, a u nepcima i nosu razliće se ukus – čega? Badema, prvih grozdova ili – talas pljuvačke skliznuo mu je niz grlo – slatko-ljuti ukus prve životne smelosti? Malobrojni prokletnici koji su je iskusili nisu se mogli obuzdati, razjareni od sladostrašća i oslepeli od ljutine koja je gutala oči?
Adamova jabučica na vratu mu je poskočila kada su se prsti obmotali oko držača na naslonu.
Osetio je toplo meso pod jezikom.
Marš tamo, pogani manijače!
Obraz koji je goreo i glava koja je bubnjala od udarca u staklo najavili su podizanje zavese na bini sramote.
U ustima, kao otromboljena bludnica, valjao se bledi ukus znoja.
Comments