Metro 6, poznat kao najlepša metro linija u Parizu, kretao se visokim nadvožnjakom iznad bulevara de Grenel prolazeći između baroknih lepotica. Mariji je ovo bila prva vožnja šesticom. Prošle nedelje je došla na razmenu studenata.
„Jedan, dva, tri, vau, prolazim pored terasa četvrtog sprata,“ šaputala je Marija samoj sebi.
U jednom trenutku izgledalo je kao da se voz nekontrolisano strmoglavljuje ka zemlji. Zadržala je dah i pogledom prelazila preko ostalih putnika u vagonu. Svi su izgledali normalno.
Voz je ušao u podzemni tunel.
Ovu vožnju uvrštavam u turističku atrakciju kada mi neko dođe, pomislila je odahnuvši. Dok su prozore starog vagona zaslepljivali hladni zidovi tunela, pogled joj je opet lutao po gužvi. Zaustavio se na mladiću koji se nedaleko od nje pribijao uz zgodnu brinetu.
„Izgleda da i u Parizu muškarci vole da ti se pripiju uz zadnjicu! Koji mu je đavo, može bar pola koraka da se pomeri unazad.“
Okrenula je glavu trudeći se da ne zuri u mladog muškarca koji se naglašeno ljuljao na svaku promenu kretanja voza. Mučilo ju je to što je mlad i lep, a njeno iskustvo u beogradskim tramvajima ticalo se starijih muškaraca. Uvek bi joj bilo nelagodno kada bi trebalo da se okrene i opomene ih nazivajući ih gospodom jer psovke nikada nije uspešno prelamala preko jezika.
Radoznalo, ali naizgled nehotice gvirnula je, a potom izbezumljeno ustuknula zureći u mladićevu ruku. Zgodnoj saputnici je na desnom ramenu o dugom tankom kaišu visila torba u kojoj se sada našla njegova ruka. Izvukao je crveni kožni novčanik na preklop i stavio ga ispod teksas jakne.
Marijine oči su se raširile zureći u dečka, obrve namrštile, a usne razdvojile. Osećala je nepravdu i ljutnju. Samo što nije poletela ka kradljivcu i krenula da viče na njega. Zamišljala je da mu otkopčava jaknu trzajući dugmiće i otima plen pitajući kako ga nije sramota. Ponovo ju je steglo u grlu.
Unesena u svoja osećanja uveliko razvijajući scenu nije shvatila da i prestupnik sve vreme gleda u nju. Voz je zakočio i otvorio vrata, a on joj je, izlazeći iz voza, namignuo i osmehnuo se. Marija se osećala bespomoćno. Sve u njoj je htelo da krene za njim i zaustavi ga.
Bila je besna ali nepomična.
Gledala je u devojku kako odsutno tapka po telefonu izolovana od buke pariskog metroa elegantnim srebrnim slušalicama na glavi. Osetila se kao saučesnik u krađi.
„Zašto mi je za činjenje dobrog dela potrebna tolika hrabrost?“ pitala se iznova Marija. Izašla je na sledećoj stanici pognute glave. Stajala je na kamenoj platformi dok je voz odlazio, a narod se razilazio.
„Izvinite, koliko je sati?“
Učinilo joj se kao da se neko njoj obratio. Malo dalje stajala je starija gospođa sa zatamnjenim naočarama i belim štapom.
„Sada je 6.36.“
„Već? Kasnim...“, rekla je zabrinuto blago trzajući telom koje ne zna kuda da krene.
„Treba li vam pomoć?“
Comments