Sećam se leta kada sam napunio šesnaest godina.
Bilo je to 1954. godine i tada sam još uvek živeo u jednom selu u Bosni. Sa zakašnjenjem sam počeo da rastem i razvijam se, tako da sam stalno bio gladan.
Posla je bilo puno, a hrane malo i svi smo dobijali jednake porcije, ja šesnaestogodišnjak, a i ovi mali koji su još bili deca. Složićete se da to nije fer?
Jednog dana bio sam toliko gladan da su mi ovce koje sam izveo na pašu igrale pred očima. Dobio sam ideju. Uzeo sam stabljiku trske i izdubio je uz pomoć peroreza i dugog štapa tako da bude tanka kao slamka. Ostavio sam stado na paši, i prišunjao se ambaru sa strane, pazivši da me niko me vidi. Ambar je bio sklepan od starih dasaka, tako da je kroz šupljine između njih mogla da se vidi unutrašnjost. U zaključanoj prostoriji držali smo mleko u kofama. Imale su poklopac, zaključan katancem, ali je postojao prorez između poklopca i ostatka, taman dovoljno veliki za moj plan. Proturio sam slamku, i napio se mleka sve dok nisam bio sit.
Kakvo je to uživanje bilo.
Uveče je otac ušao u kuću sav namrgođen. Nije mu bilo jasno gde je nestalo pola kofe mleka. „Ma, garant je šuplja kofa“, rekao sam. Svi su bili zbunjeni, a ja sam likovao u sebi.
Narednih nekoliko dana nastavio sam sa podmuklim planom. Odvedem ovce na livadu, odšunjam se, napijem mleka, i vratim se kasnije kao da ništa nije bilo. Svi su razbijali glavu šta se to dešava. Jedne večeri majka je ušla sva natuštena i mračno rekla obraćajući se ocu:
„Gojko, ja mislim da je nama u kući nečastivi. Drugog objašnjenja za ovakvu nesreću nemam.“
Otac je samo gledao ispred sebe namrštivši se na njene reči.
„Hajde ti sutra do sela da nam dovedeš popa Milana da on osvešta kuću i protera nečastivog“, rekla je tiho.
I stvarno, sutradan otac ode po popa, a ja sam se popeo na drvo i posmatrao šta se dešava.
Pop je išao naokolo po imanju, mlatio kandilom i pojao, izgovarao molitve i palio tamjan, a na kraju je i debelo naplatio. Kad su otišli, samo sam se nasmejao, prišao ambaru i napio se kako valja. Neće oni ovog nečastivog tako lako oterati!
Uveče je otac bio besan, nazivao popa neznalicom i pijandurom, kleo je i psovao sve živo i neživo, a ja sam tada, srećan što više nisam gladan, dodao:
„Ma, mora da pop nije nešto dobro očit’o.“
Posle nekoliko dana, kad od muke više nisu znali šta da rade, pomerili su kofe u kuću, da ih zaštite.
„E, jebem li ga sad. Bilo je dobro dok je trajalo,“ rekao sam tužno, gledajući ih iz prikrajka.
Potapšao sam se po stomaku i vratio ovcama na livadi.
Comments