Koračala sam ulicom u kojoj sam odrasla, koja mi je postala bliska i u kojoj sam pronašla sebe tek kada sam u njoj osetila istinsku ljubav i strast.
U poslednjih godinu dana neobjašnjiva sila me vuče ka muškarcu koji nije samo moj, oženjen je, ima decu, i život koji ne uključuje mene.
Dan je je bio topao, iako je kraj oktobra. Duvao je topao vetar i milovao mi lice na kojem sam još uvek osećala otiske Filipovih poljubaca.
Vraćala sam se iz kafea, gde sam popila kafu sa drugaricom iz detinjstva koja mi je pričala o tome kako želi da postane majka. Strašno je patila što se nije ostvarila u toj ulozi.
Slušala sam je, ali nisam bila prisutna, za mene su to bile prazne reči, koje je sam čula kao kroz maglu. Nisu dopirale do mene, nisam želela da imam decu, želela sam samo Filipa.
Upoznala sam ga je slučajno, na Sajmu informisanja. Iz neobaveznog ćaskanja, sevnule su varnice, znala sam da je on taj kojeg sam oduvek čekala i prepustila sam mu se dušom i telom.
Ništa mi nije obećao, nije me zavaravao da će se zbog mene razvesti, želeo je da budemo zajedno kad se ukaže prilika i da nam u tim trenucima bude lepo.
Mislila sam o tome da mi je potrebno da ga zagrlim, da se volimo ponovo, bilo bi mi dovoljno da ležimo jedno pored drugog i ćutimo ili da ga pitam koliko me voli na skali ljubavi i da se smejemo tome.
Prethodni dan smo proveli zajedno. Još uvek sam u nozdrvama osećala miris njegovog parfema. Telom mi prolaze sitni žmarci pri pomisli kako smo juče, u polutami moje, sobe vodili ljubav, kako je bio nežan, kako me je voleo do dimenzije kad dvoje postanu jedno.
Dok sam se približavala svojoj zgradi, osetila sam kako silno želim da ga vidim opet, da ponovo osetim svež miris njegovog Lorena koji sam kupila za rođendan.
Obuzela me je ludačka potreba za njim. Nikad mi nije bilo dosta vremena koje bi proveli zajedno, činilo mi se da vreme procuri kao pesak kroz peščani sat i da će proći večnost dok se sat ne okrene i opet krene da teče to malo vremena u kojem ću ponovo osećati onu našu energiju sagorevanja od ljubavi, strasti i nežnih dodira.
Ušla sam u zgradu i krenula stepenicama, do mesta koje je bilo naš beg i sloboda. Osećala sam kako sam više njegova, nego svoja, u njemu vidim deo sebe.
Izašla sam na terasu sa koje se prostirao pogled niz Karađorđevu ulicu. Zapalila sam cigaretu i posle premišljanja, a usled bezumne potrebe za njim poslala sam poruku:
"Možeš li doći?"
Nekoliko sekundi kasnije na ekranu telefona zatreperio je odgovor:
"Moram da vozim Sofiju na trening."
Topao vetar nastavio je da mi miluje lice.
Nisam osećala ni bes, ni tugu, ni kajanje.
Pomislila sam samo da će opet zakoračiti kroz Karađorđevu.
Comments