Na sredini spavaće sobe nalazio se prazan kofer, a oko njega razbacana ženska odeća. Iz ormara je virila Maja.
Peđa je izašao iz kupatila, sveže istuširan.
“Šta je to? Praviš veliko spremanje?”
“A?... Pa pakujem se,” odgovorila je Maja.
“Za gde?”
“Hhh jebote, pa ti si bukvalno zaboravio. Putujemo za vikend, to jest već sutra.”
“Ajao, jeste. Zaboravio sam. Dobro da si se setila.”
Majina donja usna je utrnula, a grlo se sledilo. Ponovo isto. Peđa na sve zaboravlja.
Šta meni ovo treba? Treba da ga vučem za rukav kao da sam poslednja paćenica. Ajde da mu je drugi-treći put. Ne mogu više. Ovo je raspad.
“Peđa ako ti se ne ide, zaista ne moraš.”
“Ajde bre ne jedi govna i ne započinji svađu,” odgovorio joj je povišenim tonom.
Brana u Maji je napukla i bujica vode je pokuljala. Rasplakala se.
“Dobro je bre, ne drami. Evo spremamo se, idemo, nikakav problem. Samo nemoj da se prenemažeš i tražiš pažnju,” rekao je Peđa mrzovoljno, oblačeći se.
“Da tražim pažnju ti se ne bi ovako ponašao,” promrmljala se Maja u jednom dahu, između dve jecaja.
Peđin odgovor prekinula je zvonjava telefona.
“Ček’ neko me zove... Halo mama?”
„Sine, gde si? Ne moraš da dolaziš, ali meni je baš loše. Probada me u grudima. Jutros nisam popila lekove, jer nisam imala više, pa sam mislila da svratiš do apoteke. U koliko sati ćeš biti tu?“
„Nisi popila lekove? Pa mama, pobogu, stvarno se igraš. Odmah stižem.“
„Majo izvini moram da krenem, keva. Pričaćemo.“
Stao je ispred nje, poljubio je u čelo i brzinom svetlosti izašao iz stana.
“Javi kako je,” odgovorila je sasvim tiho u trenutku kada je Peđa već bio na vratima.
Comments