Poslastičarnica kod Pere trovača, kako su je Beograđani od milošte zvali, tog aprilskog popodneva 1941. bila je dupke puna. Milorad, naočito obučen i sveže izbrijan sa knjigom pod pazuhom, sedeo je u ćošku poslastičarnice i sa nestrpljenjem očekivao prijatelja Stanka da se pojavi na popodnevnoj kabezi.
Svako ko bi ga malo bolje pogledao shvatio bi da je to isti čovek koji je do juče tu dolazio u ritama, poduže kose i čekinjaste brade. Mnogi su zazirali od njega. Stalno je pričao kako mu se u kući krije bogatstvo, ali da ne može da ga pronađe. Mislili su da je lud.
Proveo je godine tražeći novac koji je mukotrpno zaradio u Americi radeći na građevini. Bankama nije verovao te je novčanice posakrivao na razna mesta u kući kako ga lopovi ne bi opljačkali. Vrag je odneo šalu i on je zaboravio većinu skrivenih mesta. Vremenom se dešavalo da novac slučajno pronađe i tada bi vraćao deo dugova. Postajao je sve utučeniji jer najveću deo imovine, pretočen u zlato i dukate, nikako nije uspevao da nađe. Planirao je i da se oženi nekom pristojnom devojkom, ali ga nijedna nije htela pošto je bio na rđavom glasu.
Biblija pod pazuhom biće mu svedok da je sve što će reći Stanku istina. Prekrstio se još jednom na očigled svih. Konačno spašen i utešen.
Nadomak Beograda sa one strane Dunava nalazi se selo do kojeg se može doći skelom. Pre izvesnog vremena načuo je priču da u tom selu živi vračara Vida koja bajanjem može da mu pomogne da nađe od samog sebe skriveno blago.
Vrata mu je otvorila baba prosede kose koja joj je izvirivala ispod svezane grube marame. Nos joj je bio podugačak te mu je trznuvši njime dala znak da uđe u kuću koja je mirisala na beli luk. Seo je na drvenu klimavu stolicu i čekao da ritual počne. Baba je umesila kuglice od brašna i vode i bacala ih u ćoškove sobe. Zarđalim nožem sekla je vazduh oko njega terajući tako đavolje rabote. Rekla mu je hrapavim staračkim glasom da se valja dati koji dinar kako bi se njen trud isplatio.
Milorad je izvadio neku crkavicu i dao joj. Vračara je novac bacila na zemlju, tri puta ga jako nagazila, i tiho rekla: „Zlato je sakriveno na tavanu kuće iza odžaka, tamo gde se šunka dimi…pocrnelo, čeka bolje dane. Požuri sinko, nemaš puno vremena. Đavo se spušta na nas. Aj sad, idi. Dug put je do kuće. Kod paroha kupi Bibliju i nosi je sa sobom.“
Dukati su bili tačno na onom mestu na kojem je i rekla da će biti. Vratio je zaostale dugove, upristojio se, seo u poslastičarnicu da dočeka Stanka i ispriča mu čudnu sudbu njegovog blaga.
Ali Stanko ovog puta nije došao. Čekao ga je još pola sata, platio ceh i po prvi put ostavio napojnicu Peri trovaču.
Sledećeg jutra bombarderi i lovci presretači su se iza oblaka sručili na Beograd poput bučnog đavola sa hiljadu jezika.
Comments