Zvono je označilo kraj prve smene. Gužve i dečije dovikivanje sve su prisutnije ove pozne jeseni u prostorijama male škole. To je zgrada izdvojenog odeljenja u koju je smešteno više od osamsto đaka raspoređenih u četiri smene, zbog renoviranja matične zgrade.
Moji drugaci u koloni izlaze iz učionice. Užurbano se pakujem i dok noseći gomilu svezaka izlazim na hodnik, Dunjica mi maše sa kraja kolone. Drugačija je od ostalih. Često joj nešto privuče pažnju pa zastane i zamisli se. Sigurnija sam kada smo zajedno. Tako smo se dogovorile, nigde jedna bez druge, ona čuva mene, ja nju.
I pored mogućnosti da čas odložimo zbog novonastale situacije, učenici su tražili matematičarenje na kojem vlada posebna atmosfera. Zanimljivi logički zadaci rešavaju se u paru ili grupi.
Krećemo se hodnikom, kao bulevarom prepunim šetača. Do prve slobodne učionice skrećemo desno i silazimo uskim, strmim stepeništem. Pratim ih da ne potrče. U momentu spazim Lolu kako silazeći niz prvu stepenicu, vuče veliki i težak ranac na točkiće, koji se klati i samo što je ne povuče svojom težinom. Strah me nadjača i brzo hvatam ranac za dodatnu ručku.
Lola je otresita i razborita devojčica, trenira džudo. Dugu smeđu kosu uredno vezuje u rep, sitna je, mršava i spretna. Lice joj krase plave naočare.
,,Šta je vama učiteljice? Pustite, vidite li šta ste sve natovarili na sebe, još i Dunju vodite, mogu ja sama!“
Dok smo se prepirale, ostali učenici se okupiše oko nas. Milica uze jaknu, Matija moju torbu i sveske, a Luna pruži Dunjici ruku. Luka podiže Lolin ranac dok ona gunđa. Spretan je i zna kako da je smiri. Njena reakcija me nije iznenadila. Toplina i osmeh nadvladaše moj malopređašnji strah. Silazimo svi lagano.
Možda sam povredila Lolu, objasniću joj šta se dogodilo.
Ulazimo u učionicu niske tavanice pretrpanu klupama, privremenu, ali čistu.
Čas je počeo, a žagor nestao. Prenosim deci sve što osećam nakon događaja sa Lolinim rancem: ponos, divljenje što se pomažu i razumeju, što ozbiljno prihvataju nastalu situaciju.
Lolu sam zamolila da mi oprosti, znam koliko je jaka i spretna, ali ne postoji uzalud poslovica U strahu su velike oči.
Lola je, kao i uvek, uzvratila jasno i kratko: ,,U redu je učiteljice, razumela sam. Izvinite i vi.“
Comments