Kao i svaki drugi tinejdžer, živim za noć, ali ne za žurke ili izlaske već za razmišljanje. Razmišljanje o mraku koji je izvan moje sobe, ali ne i izvan mene same. Uzimam ogledalo i ulazim u tamnu stranu ličnosti Jovane Tešović.
U ušima čujem glasnu muziku Linkin Park-a. Čester me razume. Pojačava se osećaj bola u pesmi, ali ne kao u tužnim tonovima Iredescent-a, u stihu Let it go, već u najbešnjoj melodiji pesme A Place For My Head.
Razmišljanje može da počne.
Gde je moje mesto? Gde glava može da se smiri? Ko ludu, blesavu, uzavrelu, radoznalu i impulsivnu ličnost može da ohladi? Zašto me Šinoda i Benington tako dobro razumeju? Zašto me pogađa smrt koja se desila dok nisam ni slušala taj bend?
Milion pitanja, a patnja se povećava. Niko je ne vidi, ali tu je. Osetim jako lupanje srca i strah da već sledećeg trenutka neće kucati.
Koga briga ako se još jedno svetlo ugasi na nebu od milion zvezda?
Niko ne zaslužuje depresiju, a svi je dobiju besplatno. Kao kad kupiš čips i dobiješ Pepsi uz njega. Ne tražiš ga, ali tu je. Ustajem iz kreveta i sa svojom dubiozom izlazim van kuće.
Dvorište je mirno i tiho. Tu su Mesec i zvezde, uspavana trava, pas Linkin Park i ja. Kratki odmor za oči i uši. I dušu. U ruci držim maleno ogledalo i ne vidim svoj odraz.
Pas je tu, trava takođe, ali zašto mene onda nema? Nisam valjda postala vampir žedan života? Nema me. Ko je ovo umesto mene? Kad sam se ja pretvorila osobu bez želje za plesom, plivanjem, pričama iz mladosti moga strica, majke i oca? Bez želje za hranom koja je moja najveća ljubav?
Gde je ona osoba koja je obećala malenoj, slatkoj devojčici da će zauvek ostati dete? Ne smem je razočarati, ne smem razočarati ni njenog oca koji je oduvek voleo. Depresija nije rešenje problema. Znam da se ono neće skoro pojaviti, ali mogu malo da pričekam. Hoću da, jednog dana kad budem ponovo ugledala tu devojčicu u sebi, joj kažem kako sam još uvek ono isto dete koje sam bila.
Znatiželjna, zaljubljena u crtaće, sa srećom u očima. Želim da ljudi još uvek vide ono dobro u meni. Da im budem spas. Da im moj primer da do znanja kako nikada neće biti lako, ali da se isto tako nikada ne sme odustati. Ne, neću biti ni psiholog, ni pedagog.
Biću nešto kao Supermen. Neću moći da sklonim sve opasnosti od Zemlje kao što su meteori i crne rupe, ali ću pokušavati. I to je nešto.
Ovo ogledalo sada vidi neku krvopiju koja isisava krv iz samog sebe, ali kroz neko vreme videće jaku ženu, koja u sebi krije devojčicu željnu očevog zagrljaja.
` “Jovana, hajde u kuću... Skoro je svanulo i hladno je, dete Božije, nemoj me sekirati više.”
“Evo me mama, pa smiri se nismo na Severnom polu. Sad sam i mislila da uđem.”
Slatko smo se zagrlile.
Comments