Metež iz kojeg sam upravo jedva izvukao živu glavu bio je ispunjen uzvicima, udarcima pendreka, šištanjem elektro-šokera i drugim zvucima čistog užasa. Neprijatelji su koristili gumene metke, ali i strelice za uspavljivanje nakon čega bi pogođene izvlačili iz gomile i blindiranim vozilima ih odvozili u nepoznatom pravcu. Koga god su uvukli, više nikada nije bio viđen u Slobodnom svetu. Mnogi se nisu vratili iz ranijih sukoba koje smo vodili sa vojskom pod komandom Upravljača.
Uleteo sam u ulaz obližnje zgrade trkom za koji nisam imao pojma da sam sposoban.
Zaklonjen senkom koju je pravilo stepenište leđima i potiljkom sam se oslonio na zid pored njega i lagano skliznuo u sedeći položaj.
Isprekidani dah isprovociran iznenadnim sprintom, zamenili su duboki udisaji ispunjeni mirisom krvi i prašine. U tom trenutku, nisam imao pojma gde su ostali i šta se sa njima dogodilo.
Sve je počelo onog dana kada smo odbili da u zamenu za primirje i mesečno sledovanje hrane i lekova dobrovoljno šaljemo ljude u njihove ruke. Bio je to dan kada se sedimentirano raskršće između dvaju svetova konačno prikazalo u svojoj najčistijoj, esencijalnoj formi. Izbor je bio jasan – ili ćemo se povinovati ili smo u ratu. Igrajući na kartu oportunizma i egzistencijalnih strahova u nama koji smo u ime naših sugrađana legitimno donosili odluke, ponudili su nam imunitet zajedno sa povlasticama o kojima su drugi mogli samo da sanjaju. Odbili smo i tako je krenulo.
Vodili smo gerilske borbe. Suprotstavili bismo im se Molotovljevim koktelima, palicama, noževima i kamenicama, a kada bi se kordon konsolidovao i krenuo u razbijanje naših redova preostajalo je samo jedno – okreni se i beži. Nisu koristili vatreno oružje, osim u slučaju kada bi ga neko sa naše strane prvi upotrebio. Odmazde za ovakav usud su uvek bivale strahotne. Postojao je prećutni dogovor da ne uzvraćamo vatrom kada bi Upravljači došli u grad u novu Berbu ljudi nad kojima su kasnije vršeni eksperimenti. Ovo se dešavalo jednom ili dvaput mesečno.
Njihovi odredi uvek bi bili odlično opremljeni i logistički podržani iz vazduha. Znali su kada moraju da razbiju masu ispred sebe, a kada da zatvore susednu ulicu kako im se ne bismo došunjali iza leđa. Jedino su nam preostajale zasede u kojima bismo im nanosili štetu skrivajući se nakon toga, kako ne bismo bili odvedeni u bezdan. Ljude nisu birali ni po kakvim posebnostima, jednostavno bi se ustremili na prvih dvadesetak na ulici, ali mi smo se trudili da ih sprečimo da odvuku veći broj ljudi.
Prijao mi je hladan pločnik na kojem sam sedeo, kao i blago strujanje vazduha koje je pravila promaja u zgradi. Osećao sam se osveženo, ali iscrpljeno. Umor me je savlađivao.
Sredstvo za uspavljivanje počinjalo je da deluje.
Comments