Bežala je. Trčala je kroz mračnu šumu i povremeno se osvrtala. Vetar je duvao, lišće šuštalo, a grančice krckale pod njenim nogama.
Znala je da ne sme da stane. Plitko je disala, grudi i noge su je boleli. Osećala je za potiljkom dah misterioznih goniča. Prisiljavala je previše umorno telo da se kreće napred. Ali nije smela da stane sada kada je najzad okusila slobodu.
Stigla je do potoka. Voda je jezivo žuborila i šaputala: ,,Naaaćiii ćee teee!”
Zastala je u strahu i osvrnula se ponovo. Ne, to je priviđenje! Glas u njenoj glavi je upozorio da je to uobrazilja, da potok ne može da šapuće.
Posle trenutka zbunjenosti nastavila je da trči. Koristila je poslednje atome snage. Prošla je pored žbunja i deo pantalona joj se zakačio za granu. Ogrebala je kožu.
Suze su navrle na oči, ali je morala da ide dalje. Nije smela da dozvoli bolovima i ogrebotini da je spreče.
Trčala je, pa zatim zastala kod jednog drveta da uhvati dah. Nije bilo mesečine da osvetli put. Oblaci su prekrili nebo i samo se videla jedna zvezda. što joj je davalo slabašnu nadu da može uspeti.
Čula je iza sebe jezive zvuke proganjanja. Nastavila je da traži spas i izlaz iz šume. Nije se ni ovde osećala bezbedno, kao ni kod svoje kuće. Kajala se što nije ranije poslušala glas razuma, koji je govorio da treba da beži, a ne da veruje tim ljudima, njihovim rečima i postupcima.
Bilo je hladno i vruće u isto vreme. Snažan vetar je povijao grane, a drveće je pretilo da će se srušiti na nju. Oko sebe je videla mračne, opasne divove, a izlaza nigde nije bilo. Bilo kakvo krckanje i šuškanje jesu ubrzavali njen puls i lupanje srca. To je značilo da su oni blizu.
Trudila se da gleda samo pravo i da trči što brže. Bodrila je sebe da može, da će savladati prepreke. Ako bude stala, ako se bude vratila, može da očekuje samo kaznu, bol i ponovni pakao. Oduvek je želela da bude voljena i srećna, nešto više od onoga što su joj neprijatelji nudili.
U mraku se saplela o kamen. Skotrljala se na zemlju uz vrisak. Ispružila se na sve četiri onako umorno i potišteno. Suze su se slivale niz njeno lice i natapale prljavu, pocepanu bluzu.
Opet je čula onaj jezivi glas: ,,Naaaćiii ćeee teee!” Drveće je likovalo nad njenim porazom, a vetar se rugao. Telo se paralizovalo, odbijalo da posluša naređenja razuma.
Da li je moguće da je došao kraj? Ne! Morala je da krene dalje, morala je! Ako bude sačekala još koji minut, uhvatiće je!
Jedva se pomakla vukući telo i sakrila se ispod oborenog stabla. Čula je njihove korake, disanje i šaputanja. Kružili su oko stabla kao hijene jer su slutili da je plen blizu.
Podigla je glavu i videla onu jedinu zvezdu na tmurnom nebu. Smešila se kroz suze.
Comments