Čekao si me nekoliko minuta ispred Arome, ali nisi li me zapravo čekao celog života?
S lica ti nije silazio osmeh o čemu god da si pričao. Dopalo mi se sve što sam čula, od karijernog usmerenja do sazvežđa pod kojima si se rodio. Zastala sam na ulici. Toliko sam se smejala, da nisam mogla u isto vreme i da koračam.
Pitala sam se gde je onaj čovek koji mrzovoljno pali cigaretu dok čeka autobus.
Sat vremena od nehajnog poljupca u desni obraz, tvoje usne su počele da upoznaju moje. Ubrzo smo bili u hodniku stana koji si iznajmljivao tog decembra.
Pijuckali smo džin u kuhinji – moje omiljeno piće bilo je jedini alkohol koji si imao u frižideru. Nisam slušala šta pričaš o proleću koje sam donela na čarapama. Smejuljila sam se jer nisam mogla da verujem kako su mi noge u krilu simpatije iz autobusa i da ih lagano maziš. Nisam htela da ti kažem zašto sam opijeno srećna.
Kikotala sam se i dok si me nosio u spavaću sobu.
Na radnom stolu čekala je još jedna potvrda da si mi suđen. Od svih šolja na svetu, olovke si držao u onoj koja nosi žig i moto moje firme – Dare to change.
Prebledela sam i prošaptala: „Odakle ti ova šolja?“
„S nekog Sajma zapošljavanja“, odgovorio si dok si birao pesmu čije su nam note ljubile kožu. Ubrzo su ih pratili i tvoji poljupci. Provlačila sam prste kroz kosu kojoj sam se mesecima divila na autobuskom stajalištu. Ti, između mojih ruku, bio si najlepši poraneli novogodišnji poklon.
Nisam ništa jela posle posla, pa si se obukao i otrčao do Meka po hamburgere i pomfrit. Sklupčala sam se u krevetu dok sam te čekala. Mozak mi je bio poput šećerne vune, ali ni u lepljivom ružičastom stanju misli nisu prestale da se utrkuju.
Koliko ljudi smuva osobu koja im budi tinejdžerski nemir i ulepšava jutro dok idu na posao? A za koji procenat te grupe se ispostavi da je u pitanju ljubav njihovog života?
Poljubio si me kada sam ti otključala vrata. Utonula sam u tvoj duks dok smo večerali. Jedva si čekao da ga skineš i nastaviš tamo gde nas je cviljenje praznog stomaka prekinulo. Talasi nežnosti i želje su se lomili na mojim bedrima. Niko nije dizao hramove mojim mladežima kao ti. Kako si ih izgradio tako brzo?
Dozvolio si mi da provirim u raj. Nisam bila spremna da uđem.
Progovorio si: „Znaš, svemir je večeras rekao da.“
Ali ja nisam, pomislila sam.
Oči su ti svetlucale u mraku. Nastavio si: „Neki ni za šest meseci ne osete ono što smo mi sada“.
I dalje sam ćutala.
„Ako sada odeš, to će biti kraj.“
Novi ožiljak se presijavao na žutoj svetlosti koja je ulazila kroz prozor. Pančevački hirurg mi je dva dana ranije uklonio konce s prvih frontova skalpa.
Nisam mogla da ti dam ruku dok skačemo sa vrha vodopada.
Još se ne usuđujem.
Comments