Pogledam sat na telefonu, 23:20. Još koji minut i doći će kući. Pojačavam muziku dok kuvam kako bih stvorila osećaj kako zaista uživam u ovome, a ne kako nervozno brojim sekunde kada će stići. Znam da je uglavnom umoran kada stigne kasno i retko pričamo tada. Ipak, to vreme posle večere je za mene nekako uvek bilo naše. Gledali bismo televiziju, pričali, uživali u čaši vina ili pak u pokojem dimu marihuane. Tada bi naši razgovori bili najopušteniji, nasmejani, bez svađa ili nepotrebnih pasivno-agresivnih komentara.
Takve večeri sam posebno pamtila zato što nam nije svaka bila tako mirna, ljubavna i srećna. Nekada su bile prepune čujne tišine ili pak svađa koje bi dugo bolele moju dušu.
Ipak, ovo će biti jedna od onih dobrih koje ću dugo pamtiti. Predosećala sam to.
Prošlo je pola dvanaest, a njega još uvek nije bilo. Počela je da me hvata uznemirenost, ali sam se trudila da se opustim.
“Verovatno je kasnio metro”, ponavljala sam sebi tiho.
Petnaest do dvanaest, i dalje ništa.
Prolazi ponoć, a u mojoj glavi haos.
Proveravam Votsap, onlajn je. Ali i dalje nema poruke.
Besna sam.
Šta bre on misli kada zna da ga čekam kući na večeri?
Ovo je naše vreme. Naših petnaest minuta pre nego što počnemo da gledamo seriju na Netfliksu i večeramo.
Smirujem se, ali u mojoj glavi već nema mesta za lepe mislim. Tačno u pola jedan,
nehajno ulazi u kuću i izgovara jedno kratko, ali polunasmejano: “Ćao.”
Nemoj da izgledaš nadrndano. Možda se zadržao negde. Samo se nasmeši i reci jedno kratko ćao.
Ipak, bura u mojoj glavi ne prestaje. Bes me steže i ne pušta. Prezrivo ga pogledam i kaže: “Koji, bre, k*** te čekam već sat vremena.”
Postoje one reči koje, kada ih izgovaraš, znaš da će da izazovu svađu. Ovo su bile jedne od tih i više me nije bilo ni briga.
Sve posle toga - standardna priča. Govori mi kako mu nisam mama, ja njemu kako nema obzira prema meni i mom vremenu.
Posle toga, vrata pakla su širom otvorena. Buka je glasnija, a reči ružnije. Vena na čelu mi je pulsirala sve jače i jače, a onda sam jedino videla njegovo lice blizu mog i osetila njegov dah na licu.
“Ne želim više da budem u braku sa tobom”, rekao je staloženo.
Ostala sam bez daha. Odjednom, je sve postalo tiho. Osećaj kao da je vreme stalo, a da me je neko udario tupim predmetom po grudima.
Muk.
Buka je prestala.
Čujem samo otkucaje srca i tišinu koja para uši.
Borim se za vazduh. Soba je ispunjena bolom, tugom i mirisom neuspele ljubavi.
Moj svet je stao, a on je, po prvi put posle dužeg vremena, disao normalno.
Jer kad se svetovi ruše, to se očigledno dešava jednog sasvim običnog utorka uveče, posle nepojedene večere.
Comments