Tog kišnog jutra, Milena Zeljković se vozila krcatom trideset sedmicom ka centru grada na još jedan razgovor za posao. Neverovatno kako brzo prođe godinu dana otkako ova uzorna službenica, poznata po pastelnim kostimima, besomučno traži posao.
Vrata autobusa se s treskom otvoriše. Nervozna rulja ju je gotovo izgurala napolje. Pri silasku, okliznula se na poslednji stepenik, kada se začulo kvrc. Ustalasana masa odvukla ju je dva-tri metra dalje, pokušala je da zakorači, ali u prazno. Desna noga joj propade na vlažan trotoar. Ostala je bez štikle.
Počela je da se preznojava i ubrzano diše. Pogledala je na sat – imala je još deset minuta. Utrčala je u prvu radnju. „Ostao je samo jedan par u vašem broju“, reče prodavačica u prodavnici indijske robe. Jeste da su tirkizne papuče ukrašene raznobojnim perlicama daleko od njenog stila, ali šta je tu je.
Uletela je u poslednjem trenutku u lift poslovne zgrade i pogledala se u ogledalo. Zagladila je kosu, usporila disanje i ispravila suknju olovka kroja. Bila je zadovoljna onim što vidi, zanemarujući izdajničke papuče.
Proćelavi gospodin u ranim pedesetim, direktor firme, pozdravio ju je čvrstim stiskom ruke i ponudio da sedne. Prošla je već četiri kruga odabira i sada je ostao još samo završni razgovor. Naučena da prati očekivanja drugih, savršeno je odgovarala na pitanja, trudeći se da ostavi dobar utisak na sagovornika. Vešta da zadivi druge, tačno je znala šta da kaže, kada da se nasmeje, napravi pauzu ili spusti pogled.
Razgovor je tekao glatko ohrabrujući je da istraje s uvežbanom predstavom. U jednom trenutku, prijatni gospodin postavio je jedno od pitanja koja se obično postavljaju u takvim situacijama:
„A zašto ste se odlučili baš za ovaj posao?“
Milena se promeškoljila, zagledajući tirkizne papuče, kada joj je izletelo:
„Ne znam ni ja.“
Oh, šta ovo bi? Zašto sam to rekla? Kako da se sad izvučem?, zaprepašćeno je preturala po mislima.
Direktor je staloženo podigao pogled iznad naočara, dok mu se levi kraj usana izvio u upitan osmeh. Izgledalo je kao da je tek sada zapravo vidi.
„Kako to mislite ne znate?“
„Pa, da vam pravo kažem, meni se ta pozicija uopšte ne dopada.“
O, Bože, šta mi je danas? Ne mogu da verujem. Ne vredi, sad je sve gotovo, slegla je ramenima, prepuštajući se daljem toku kao osuđenica koju vode na giljotinu. I upravo tu, u tom prepuštanju, osetila je po prvi put olakšanje i slobodu. Kao da je nestao teret težak hiljadu tona.
„A šta biste Vi zapravo želeli da radite?“ Direktor se i dalje smeškao.
„Znate, veoma volim da čitam i u slobodno vreme puno pišem. Moja savršena profesija bi bilo pisanje.“
„Možda bismo to mogli da sredimo. Upravo nam je potrebna osoba koja bi pisala i postavljala članke na naš sajt i radila na uređivanju časopisa firme.“
Kao u nekom snu, ponovo se našla u liftu. Pogled joj je pao na ogledalo.
Tek tada je primetila naprslinu koja se protezala duž njegovih suprotstavljenih ivica.
Comments