„Hoćeš li da budeš moj vanzemaljac?“
„Molim..?“
Franciska je razgoračila svetloplave oči i time dala odgovor na pitanje koja dosad nije čula.
„Da li hoćeš da budeš moj vanzemaljac? Čula si me“, ponovio je i uhvatio je za ruku s ogromnom opekotinom. Imao je čudan osećaj ugledavši tu opekotinu i želeo je da je kasnije pita za nju.
„Iskrena da budem, ne znam šta ti to znači.“ Namrštila se i time izazvala još veći osmeh na njegovom licu. Bila mu je preslatka, kao detence bačeno u svet odraslih.
„Izgled zaista može da zavara“, nastavio je, okrenuvši glavu ka šumi. „Siguran sam da ni sama nisi sigurna zašto si odevena u crno i zašto si kosu ofarbala u istu boju. Ti si zapravo najšarenija osoba koju sam upoznao na ovoj žurci.“ Vratio je pogled pravo u njena dva plava oka.
„Čekaj, čekaj, polako, stani.“ Izmakla se i privukla ruke ka sebi. „Prvo me pitaš da budem vanzemaljac, a onda se prebacuješ na moju odeću? Je l’ si siguran da nisi malko preterao s pivom? Zašto jednostavno ne uživamo u muzici i ovom trenutku? Ne moramo sad da se bavimo nama.“
Njihov razgovor prekinuli su ostali koji su napuštali baštu, privučeni muzikom sa terase.
„Hej, pa vas dvoje ovde imate privatnu žurku! To nije fer“, doviknuo im je neko iz gomile.
Njih dvoje su ironično podigli obe ruke uvis, imitirajući lopove uhvaćene u nedelu.
„Koja je bila ona pesma pre ove?“, nastavi isti glas. „Je l’ to onaj bend o kojem si mi jutros pričao, Roberte?“
Inače je obožavao da priča o muzici i vrlo rado bi držao govor o prethodnoj pesmi, ali trenutno je želeo nešto drugo da izrazi.
„Hehe, ne sećam se tačno. Zapričao sam se malo sa koleginicom sa di-džej pulta“, namignuo je Franciski i stavio joj ruku na rame. „Nisam znao da neko, sem mene, ovde sluša dobru muziku.“
Svi su se glasno nasmejali, iako nije svima bilo jednako smešno. Alkohol, svež prolećni vazduh sa planina i odlična atmosfera činili su svoje.
„Je l’ ste vas dvoje sada zajedno?“ Upita niska devojka i time probudi radoznalost i kod ostalih.
Franciska spusti pogled u stranu, pokazujući kako joj je neprijatno. Robert je to primetio i rekao: „Ma jok, mi smo kao brat i sestra.“
Franciska, kao gromom ošinuta, zavrte kratko glavom u neverici, i protutnja brzim hodom pored svih, niz stepenice, zatim kroz kapiju, ka mraku šume.
Iako su se svi najednom prepali i zapitali šta se kog đavola desilo, Robert je uspeo svojim društvenim veštinama da ih ubedi kako je sve okej i da mu se Franciska i malopre požalila kako joj biva muka od alkohola i da joj je verovatno potrebna tišina. Uvereni u ovo što im je upravo rekao, ubrzo su se potpuno predali đuskanju i pevanju. Robert se spustio niz stepenice i krenuo ka šumi, plašeći se da ne zakasni na poletanje svemirskog broda na čistini između drveća.
Comments