Sjedio je u dedinom krilu oslonjen na njegova prsa kao na najtvrđu stijenu. Dedino krilo bilo je njegov tron, utočiste i dom. U tom trenutku osjećao je spokoj i ljubav.
Padala je kiša i noć se spuštala nad gradom. Mališan je bio umoran i gladan. U kući je danas bilo mnogo hrane i ljudi, a nije mogao da jede. Pogledom je tražio majku, ali bila je u stalnom pokretu. Prinosila je hranu tim ljudima i nudila im je piće. Izgledala mu je kao sjenka koja klizi između stolova i u prolazu ga dodirne po kosi. Stavila je tanjir s hranom ispred njega. Zurio je u njega, ali nije mogao da pruzi ručicu. Ni sam nije znao zašto. U vazduhu je osjećao tugu. Nije bila njegova. Samo je bio zbunjen.
Danas je neki čudan dan, rekli su mu da je njegov tata umro. Gledao je kako su tatu spakovali u neku kutiju i stavili u zemlju. Možda će tata sada da izraste iz zemlje kao biljke što izrastu, pomislio je. Možda moram da ga zalivam. Pitaću dedu, sigurno zns odgovor.
Deda je samo ćutao i milovao ga po licu. Ništa mu nije odgovorio.
Prišao je majci i čvrsto je uhvatio za ruku. Tražio je osmjeh na njenom licu, ali ga nije bilo. Rekla mu je kako je tata otišao na nebo. Tata je sada postao zvijezda. Majčin odgovor ga je još vise zbunio.
„Ali mama, nismo ga poslali na nebo, stavili smo ga u zemlju, on će opet da izraste je l’ da?“
Majka je tada zaplakala. Zagrlio ju je ručicama i zagnjurio lice u njenu kosu. Plakali su oboje. Shvatio je da oca više neće vidjeti.
Prišao je prozoru. Kiša je stala i nebo se razvedrilo. Mnoštvo zvijezda se ukazalo pred njegovim malim očima. Tražio je najveću i najsjajniju. Suze su mu se kotrljale niz lice i jedva je disao.
„Zbogom tata, čuvaj me, čekaću da dođeš kad zaspim, voli te tvoj Pavle.“
Comments