Nisam do sada primetila ogledalo pored stepenica. Stoji tik pored prozora koji gleda na dvorište naše tajne kuće i moj Dunav. Za tri godine dolaska u ovu kuću, pitam se, da li ga nisam primetila, ili nisam želela sebe da vidim? Odraz ove izgubljene žene koja me posmatra nekim providnim očima... Zar sam ovo zaista ja?
Čini mi se da sam ostarila, da mi je telo ostarilo. Pogrbljena sam, sama kost i koža. Nemam bore, ali koža mi izgleda staro. Lice mi je umorno, nekako skupljeno i tužno. Oči spuštene, prazne, vlažne od suza koje stoje i ne teku. Pogled je bezličan, kao ne postoji ništa osim velike praznine. Kao... Kao da mi je duša šuplja. Šta sam to uradila?
Sećam se sebe nekad. Bila sam srećna, večito nasmejana, vrcava, spremna na akciju... A tek moje oči! Oh kako sam ih volela. Kako sam volela komplimente: „Tebi oči pričaju!“, „Ti govoriš dušom kroz oči“. I onaj glasan smeh! Da, nekad sam se smejala na sav glas, iz stomaka, zarazno.
Naša veza je počela srećno. Bili smo zaljubljeni, ludi jedno za drugim. Nedostajao mi je kada se ne vidimo samo par sati. Želela sam da ga upoznam celog, da upoznam svaki deo njegovog lica, tela, da znam kako diše i kada menja ritam disanja, kako mu srce kuca i da se radujem kada znam da se ubrza zbog mene. Mislila sam da je to ljubav, da smo jači od svega i svih, da smo se pojavili jedno drugom u životu jer smo srodne duše.
Sudbina... Svi, koji su smeli da znaju za nas, pričali su da delujemo kao najzaljubljeniji par na planeti, da se vidi koliko smo opsednuti jedno drugim.
Opsednuti!
Reč mi odjekuje u glavi i imam utisak da sam je prvi put zaista čula i - razumela. Pogled u odrazu nepoznate žene mi govori da sam je pogodila pravo u centar. Opsednuti. Mi se ne volimo, mi smo se navukli jedno na drugo kao što se ljudi navuku na drogu. Zato se međusobno povređujemo godinu unazad, a nemamo ni snage ni hrabrosti da prekinemo. Svaki put kada bi jedno od nas pokušalo da ode, uvek bi se brzo vratilo u začaran krug. Nije više bilo ni samo do nas, povredili smo toliko ljudi koje volimo. Shvatam da je to još jedan razlog što ne mogu sebe da gledam u ogledalu. Sramota me je.
- O čemu razmišljaš?
Njegov dodir i usnuli glas su me uplašili. Nisam primetila kada je prišao i zagrlio me. Ni sama ne znam koliko mi je misli trenutno u glavi. Vrišti mi se, jedva dišem.
- Ni o čemu. Samo se pitam od kada stoji ovo ogledalo ovde...
- Zbog ogledala plačeš?
- Ja plačem?
Vratila sam pogled na ogledalo i videla uplašenu devojčicu kojoj je lice mokro od suza.
Dobrodošla nazad. Obećavam, od sada ću biti jača za tebe
Comments