Prelepo je jutro. Volim kada mi sunce ovako obasjava lice. Izležavam se na terasi kao i obično. Ovaj dan je drugačiji od drugih jer je prethodno veče bilo drugačije. Policija se muvala po istoj ovoj terasi koju smo delili sa komšijama. Drskosti u naroda da mi uzurpiraju mir!
Debeli policajac je pričao sa komšijom smradom... Mrzela sam smrada.
Kao šatro je uznemiren i uplakan. Frknula sam u sebi. Folirant!
"Vi ste brat žrtve?" pitao je debeli.
"Jesam, živimo zajedno. Mislim, živeli smo." kao skrušeno je odgovorio smrad. "Ne znam zašto je ovo uradila." zadrhtala mu je ona staklena bradica.
Ispovraćala bih doručak da sam doručkovala.
"A gde ste Vi bili kada se to desilo?" nastavio je debeli poluzainteresovano.
"Spremao sam nam večeru" briznuo je u plač.
Zovite Akademiju, imamo ovogodišnju Zlatnu Malinu.
"Izvinite, moram malo do toaleta da se smirim."
Debeli ga je saosećajno pogledao, odmahnuo rukom i krenuo da žvrlja u sveščicu:
"Ženska osoba, 21, 20. septembar oko 22h samoubistvo skokom sa terase sa 7. sprata." čula sam ga kako misli. Da, mogu da čujem tuđe misli. Zašto? Zato što sam bolja od većine. Protegla sam se lenjo. Policajac je pogledao u mene i nasmešio se. "Kakva lepotica!" Naravno, debeli da sam lepotica, sad budi ljubazan i odjebi. Gospode Bože, bolje da rade svoj posao nego da pilje u mene.
Pod broj jedan, nije samoubistvo. Bila sam tu. Sedela sam posle večere i gledala zvezde. Najlepše su kad je vedro nebo. Oni su se opet svađali. Plavuša i smrad. On je bio odvratan i gledao me je nekim užasnim pogledom. Nikad nisam išla tamo kad je bio tu. Ona je bila okej, podnosila sam je, ponekad smo sedele zajedno na njenoj terasi uveče kad smrad nije tu i gledale zvezde. Bilo je lepo. Onda on mora da dođe kući pijan i da sve pokvari, a ja da se išunjam preko terase. Ni prethodno veče nije bilo izuzetak. Vikao je na nju.
"NIŠTA NE DOPRINOSIŠ!"
Ah da, ti sa svojih 12 dinara i Bus plusom izdržavaš malo selo u Africi, Rokfeleru.
Plakala je. Čula sam nju kako razmišlja da će da spakuje stvari i ode kod drugarice i njega kako razmišlja da li je popio Vinjak od slave. Naravno da si popio Vinjak od slave, popio si ga još na slavi, propalice... Čudo da te na etiketu nisu stavili.
Imali su ružnu naviku da se svađaju na terasi, zapravo on, jer je voleo publiku. Ona je samo volela zvezde. Nije skidala pogled sa zvezda.
Čula sam sam sve, čula sam kako je boli što ne radi, kako je boli što mora da se brine o bolesnom ocu, kako je kida što živi sa smradom koji je maltretira od detinjstva, misli su joj vrištale. Vrištalo je sve u njoj. Sećala se mame koja im je umrla kad su bili mali, od čega se njen brat nikad nije oporavio, a otac na kraju razboleo. Sve je spalo na nju. I dalje je plakala. On se posle kraćeg alkoholnog intermeca vratio na terasu još raspoloženiji da je zlostavlja.
"Dokle misliš da te trpim? JE LI???" prodrao se da ga je celo naselje čulo.
Skupila se u pletenoj fotelji.
Naglim pokretom ju je izvukao iz fotelje za ruku i nagao preko ivice terase.
"Odgovori mi" glas mu je sad bio tih, skoro nečujan.
Jecala je, nije odgovarala, samo je pomislila "Dosta mi je svega."
Sledeće što sam čula me je sledilo.
"Pozdravi mamu."
Vrištala sam iz sveg glasa ali niko me nije čuo. Lažem, čuo me je on i samo je reko MRŠ i ušao u stan.
Sedela sam na terasi i vrištala i vrištala i - ništa. Na kraju sam zaspala izmorena od svega.
Tako smo došli do ovog jutra i debelog policajca koji traljavo radi svoj posao.
Što ne popričaš sa još nekim komšijom, da čuješ da je godinama zlostavlja? Što ne produbiš tu istragu malo nego otpišeš sve na samoubistvo jer ti je lakše? Jer ti jedan podbuli, notorni alkoholičar tako kaže?
Samoubistvo, moj kurac.
Ali, kako ja išta da kažem...
Vrata terase su se otvorila i provirila je čupava glava mog omiljenog bića, pogledala me toplim očima i izgovorila moju omiljenu rečenicu na svetu:
"Ajde, maci, doručak, ajde mac-mac!"
Konačno.
Lenjo sam se protegla, još jednom bacila pogled ka suncu i ušla u stan.
Comments