Ovaj je ili lud, ili univerzitetski profesor. Naravno, jedno ne isključuje drugo, ali očekivala bih da mu iz torbe ispadaju papiri, a ne tost, čepovi od flaša i šta je ovo uopšte - pertla? Konopac? Nebitno... Sad će kraj smene, a on će tačno pet minuta pre da se seti šta mu je činiti. Sad ću okačim zatvoreno na vrata.
Gospode, ne podnosim jurodive filozofe. Dobro, možda preterujem malo, ali bolje iskren grešnik nego umišljeni svetac. Ovaj prvi je barem živeo, a ovaj drugi, u najbolju ruku preživljavao. Eee, moja Anja, koliko ćeš ih ovakvih ispratiti. Oh, svih mu heruvima, hoće li više ući?
„Dobar dan. Kako mogu da vas usluž…”
„Dobar dan, jako ste mladi, ali nemojte mnogo da pitate, nemam luksuz vašeg vremena. Anastasija, Anja, oprostićete, dajte mi paklu cigareta. Iskren da budem, uopšte nisam očekivao postsovjetsku piljarnicu. Ćutite, molim vas. Moram da odgovorim Borisu, a on samo što nije. Prepoznaćete ga, visok, reklo bi se naočit, a svakako upadljivo bitan. Mora da je do oreola. I ja sam ga video samo jednom, i to sinoć ili prošle nedelje, ili pre četrdeset godina. Svakako, pamtljiv lik.”
„Znam Borisa vrlo dobro i istina je da nikad ne kasni, ali zato nikad ni ne rani. Imamo još sasvim dovoljno vremena. Celu večnost, zapravo, haha.”
„Inače cenim duhovitost. Ali, molim vas, nije vreme za zbijanje šala, jer do moje večnosti sat i dalje odbrojava. I to tačno još pet minuta. Dajte mi i te žvake. Mentu, ne eukaliptus. Koliko je to? Tri do dvanaest? Nemam mnogo vremena. Uh, slaba je ova menta. Dajte mi, Anjuška, ipak taj eukaliptus.”
„Pametno, eukaliptus najbolje osvežava i dušu i dah. Znate, bilo bi dobro da ga gledate u oči. Isto tako kao vi mene sad, samo dijametralno suprotno. Ovde se oklevanje posebno ne ceni. Nego, šta ste smislili?”
„Kako me to tek tako pitate? Kao da je odgovor jednostavan. Ja sam život preorao tražeći ga. Nije ni čudo što sam osedeo sa dvadeset.”
„I?”
„To što je pitanje kratko, ne znači da je odgovor prost. Dovodite me u nepriliku.”
„Vidite, odgovor zaista nije komplikovan, iako je vama u srži da tražite dubinu tamo gde je nema.“
„Mnogo ste vi pametni, znate. Pripalite mi, molim vas. Vidi, trese mi se ruka. Pomislio bi čovek da se plašim. Sramota, zaista.“
„Gospodine, ja radim ovde. Uz sve nedužno poštovanje, vama je ovo prvi put, a meni nebrojeno i prvi. Verujte, prosto je. Budite iskreni i znaćete.“
„Pa dobro, na koja ste vrata vi pokucali?“
„Ja nisam kucala, ali me zato sat odmenjuje. Hoćete da bacamo novčić?“
„Gospode, novčić da mi presudi?“
„On će barem da odluči, a ne da beži od pitanja celog života.“
“Nisam bežao. Mnogo vi dajete sebi za pravo. Uh, šta da vam kažem... Dobro, gde je taj novčić?“
Vrata se otvoriše i prostoriju ispuni lepet krila i svetlo hiljadu očiju koje zasjaše u vatrenom krugu.
„O, Borise! Ovaj, dobar dan!“
„Kako se uzme. Da ne dužimo više. Na koja vrata kucaš, Grigorije?“
Comments