Gradove pamtimo po ljudima iz tih gradova koji su nam u nekom trenutku bili važni.
„Hoćeš da roniš?“
„Hoću.“
„Je l’si nekada ronila s ful opremom?“
„Nisam.“
„Je l’ se plašiš?“
„Ne.“
„Je l’ si imala nekada ludilo u porodici?“
„Ne.“
„Dobro me slušaj. Spustićemo se dole zajedno. Ako se bilo šta desi, drži me za ruku. Ako ti spadne regulator, samo ga vrati. Moraš prvo da pokvasiš odelo i kada ga navlačiš preko glave, ako ti se zalepi za facu, možeš da se ugušiš i zato dobro pazi. Okej?“
„Okej.“
„Kada izronimo, ako ti zuji u glavi dobro je da izjednačiš pritisak u ušima.“
Dalibor je stavio ruku na nos kao da hoće da ga izduva.
„Dole ume da bude mrak i onda ne znaš gde je površina. Tada izvadiš regulator iz usta i duneš, a mehurići odu ka površini. Metar po metar. Polako. Da ti krv u venama pređe iz jednog u drugo agregatno stanje.“
Nisam imala vremena da razmišljam da li se plašim. Uostalom tu je Dalibor. Bila sam istinski srećna i uzbuđena.
U trenutku kada mi je glava zaronila pod vodu kao da mi je svest prešla u neku drugu dimenziju. Sve je mirno, lepo i plavo. U kohabitaciji smo s ribicama. Čoveče, tu je i Dalibor. Tako je neodoljiv. Tako je seksi. Ima plave oči i ova oprema je toliko kul.
Zvuci oko mene podsećaju me na pesmu sirena.
To je vanzemaljska tišina koja odmara svest.
Stigli smo na dno i Dalibor me je povukao za ruku da kleknemo jedno naspram drugog. Pogledao me je u oči i nasmešila sam se, međutim ispao mi je regulator iz usta i uhvatila me je panika. Počela sam da se koprcam i zamutila sam tu bistrinu ne znajući šta treba da radim. Gutala sam vodu na dnu mora i gle ništa me nije bolelo. Naprotiv.
Čula sam muziku kakvu nikada ranije nisam čula. More mi je pevušilo uspavanku: „Ostaniiiiii. Ostaniii ovde sa mnom zauveeeek.“
I u poslednjem deliću sekunde videla sam Daliborovu smirenost i njegove najlepše plave oči su mi govorile, a ja sam se setila.
Setila sam se da samo treba da vratim u usta regulator boce s kiseonikom.
Sledeće čega se sećam jeste da me neko vuče naviše dok razgledam ribice. Nisam htela gore, ali je Dalibor navaljivao.
Isplivali smo na površinu.
„Kako si?“, pitao je.
„Pa, dobro sam i neću napolje, hoću još.“
Kasnije mi je rekao kako nikada za dvadeset godina rada nije imao situaciju da neko kome je prvi put ispao regulator hoće još da roni. Obično se ljudi naplaše za ceo život.
„Il’ si luda ili imaš neverovatan ronilački potencijal.“
„Možda i jedno i drugo.“
Čula sam Bukovskog kako mi šapuće na uvo: Ludaci su me oduvek voleli, a i ja njih. Izgovorila sam to glasno i poljubila Dalibora.
Comments