Dogovorili su se da se nađu ispred Spensa. Prošlo je sedam godina kako ga nije videla.
Žurila je na mesto sastanka. Teško, isprekidano disanje i jako lupanje srca su je usporavali.
Bojala se da ne zakasni.
Zavibrirao joj je telefon.
„Rekla si da si za deset minuta ovde. Čekam te već petnaest“, reče raspoložen.
„Pa šta? Ja tebe čekam pola života i ne prigovaram“, smejala se.
Semafori kao da su bili posvađani tog dana. Često zastajkujući primetila je mladića koji je išao istom putanjom. Spazila je jedino njega jer je uporno bio tik do nje i zeleno svetlo.
„Petnaest minuta je mnogo, imaj milosti. Ko će izdržati toliko?“, reče Marko, koji je pre sedam godina nestao iz Teodorinog života bez reči objašnjenja.
„Petnaest minuta čekanja ti je mnogo? Blago tebi. Da je meni takvog čekanja“, peckala ga je.
„Gde si sad?“
„Evo, šetam okolo. Puštam te da veneš...“ „Gde sam?“, promrmljala je više za sebe, pomalo ironično. „Stojim po semaforima koji su danas izgleda ispali iz sinhro fazona.“
Kada je napokon izašla iz semaforskog klupka koje je pravilo nered više nego red, ili se to možda njoj samo tako činilo zbog zbrkanih emocija, zakoračila je na prostranu površinu i pogledom potražila Marka.
„Izvinite, nisam mogao da ne čujem vaš telefonski razgovor sa drugaricom. Simpatično je bilo. Kao onaj vic sa dve žene koje su zajedno bile petnaest godina u zatvoru, koje ne mogu da se razdvoje...“, neočekivano joj se obratio mladić s kojim je sve vreme stajala maltene rame uz rame dok su čekali zeleno.
„Jel’ da? Samo što nisam razgovarala sa drugaricom, nego sa čovekom kojeg volim, a koji dugo nije bio tu...“
„Ah, izvinite molim vas“, reče mladić postiđeno.
Za nijansu zbunjenija, Teodora je pogledom tražila Marka dok joj je utroba poskakivala kao nervozni kengur.
„Hej! Napokon si tu“, prišao joj je i snažno je zagrlio. „Ko je bio mladić sa kojim si razgovarala? Neko koga znaš?“
„Ne“, reče tiho.
„Možda si mu se dopala?“
„A tebi? Dopadam li se tebi?“
„Ništa se nisi promenila. Ista si.“
„Misliš isto izgledam?“
„U čemu je razlika?“
*
Dve godine zajedničke veze koja je usledila su bile teške. Teodora nije zaboravila Markov nestanak. Iako mu to nije pominjala, polako je shvatala da joj je ponavljanje odnosa sa njim potrebno, kako bi dobila zatvorila to poglavlje života.
Posle njegovog odlaska, vreme je posvetila čitanju i obrazovanju. Pitala se, gde je pogrešila? Sada je odgovor živeo pored nje. Nije joj se dopalo ono što je imala priliku da vidi. U vezi su bila dva stranca, koja više nisu mogla ponovo da se povežu. Sedam godina razdvojenosti, sazrevanje kroz bol i nepoverenje su zauvek promenili ako ne oboje, onda Teodoru sigurno.
Sklopila je kockice. Marko viđa drugu ženu...
Petnaest godina je Marko Teodorina ljubav. Iluzija.
Petnaest godina, mladić na semaforu, vic o zatvoru.
Crveno, žuto i zeleno svetlo.
Raskrsnice.
Put do odgovora za kojim je tragala...
Comments