Gospođa Mira bila je jedna od onih izuzetno iritantnih, sredovečnih žena. Ništa nije odgovaralo njenom ukusu, ili njenom razmišljanju, ili svetu uopšte, i sve je moralo da bude tačno po pravilima. Jednog jutra, nakon svoje uobičajene rutine ispijanja kafe, odabira garderobe, doterivanja frizure i teranja dece sa svog savršeno pokošenog travnjaka, Mira je pošla na posao. Tačno na vreme stigla je na stanicu, ušla u voz i sela na mesto. Međutim, ono što će gospođu Miru za koji minut iznenaditi je putanja voza.
„Molim vas zaustavite voz, zakasniću na posao!“, vrisnu Mira iznenada.
„Ha, jes s’d će zbog teb’ da stane“, reče starac preko puta nje. Mirisao je na znoj i alkohol, i Mira grozničavo zgrčila obrve.
„Idem na vašar u selo, na sledeću stanicu, o’š s’mene?“, upita starac grčeći facu.
„Pobogu, zar vam ja ličim na dete?! Mora se raditi, novac se mora zaraditi! Moram što pre uhvatiti sledeći voz, i vratiti se natrag“, reče Mira i prkosno napući usne.
Starac zamljacka istrajalu čačkalicu, pa upita: „imaš decu?“
„Naravno da imam, moj sin radi u inostranstvu“, reče Mira i ponosno isturi bradu.
„Ha, ha“, nasmeja se starac, pa se halapljivo zagrcnu. „Pa šta će ti onda pos'o? Taj ti ima pare, ko ja i ti zajedno!“, reče on i par kapljica pljuvačke polete u Mirinom pravcu.
Mira skloni pogled i nekoliko nevidljivih mrvica sa svoje savršeno ispeglane haljine i malo razmisli o tome. Od kada je gospodin Vladimir umro, Mira nije imala sa kim da deli novac i kome da kupuje poklone, a od kada se njen sin obogatio, Mira nije imala potrebe da šalje novac, sem savršeno isheklanih džempera izrazito drečavih boja.
„Teb’ će život proć’ ki ovaj voz, a neće ništa da uživaš, ima da ostariš i da istruliš, i niki neće da žali kad crkneš“, reče starac preteći mašući kažiprstom.
Tišina je zavladala i Mirin pogled je odlutao napolju da nađe odgovor negde u beskrajnom plavetnilu. Na sledećoj stanici Mira je sišla iz voza, ugladila svoju haljinu i nasmejano napustila peron.
Comments