Devojka u tramvaju – Đorđe Savić

            Srce mi je uzbuđeno lupalo. Strah od novih električnih tramvaja mešao se sa euforijom od susreta koji je svakom stanicom bio sve bliži i izvesniji. Vrata su se otvorila i ljudi su ulazili u poluprazni tramvaj.

               Da li da izađem ovde?

               Još devet stanica do Pozorišnog trga. Tamo smo se dogovorili da se nađemo. Devet stanica kao devet krugova pakla.

              Zašto ovo radim? Ovo nije dobro. Ovo je loše.

            Vrata se zatvoriše uz tresak i tramvaj uz grubi trzaj krenu dalje.

              Šta se desilo sa mnom, šta me je to obuzelo? Zašto sam prihvatila da se vidimo? Još ovako javno, u centru grada. Šta ako nas neko vidi?

              U stomaku mi se nešto steže i grči. Nemir, ali istovremeno i neka prijatnost.

             Šta ja ovo radim, bože?  

             Stiskala sam kartu koja je već bila sva izgužvana, a boja je počela da se skida sa nje.

            Na sledećoj stanici ću sići i vratiti se kući. Volim svoju sestru najviše na svetu i ne želim da je povredim. Ne treba ovo da radim.

            Tramvaj je usporavao i približavao se stanici. Ljudi se spremaju da izađu.           

              To je to, dosta sanjarenja - i ovo je bilo previše.     

              Vozilo se zaustavilo i vrata su se otvorila. Noge su mi bile zalepljene za pod. Nisam mogla da se pomerim. Samo sam gledala kroz ljude koji su izlazili i ulazili. Vrata su se zatvorila.

              Okej, na sledećoj sigurno silazim!

            Uzbuđenje u meni je raslo, dolazilo je negde iz stomaka i širilo se ustreptali telom. Koliko puta sam se budila, ujutro, pre sunca i zamišljala kako se grlimo, ljubimo i dodirujemo. Koliko puta sam želela da budemo sami, nas dvoje, da ceo svet nestane. Volela sam njegove ruke, oči, kosu, ramena i dah. A sada je udaljen samo nekoliko stanica odavde.

              Tramvaj je naglo zakočio i čulo se kako vozač psuje nekoga. Šešir mi je pao na pod, a nepoznati mladić mi ga je ljubazno podigao i nasmešio mi se. Streslo me je nešto. Šešir je bio poklon od sestre. Ponovo me je uhvatila panika.        

            Šta ovo radim?

             U glavi mi je pulsiralo. Srce mi je tuklo. I dalje sam stiskala tu crvenu kartu u ruci i pokušavala da ostanem pribrana i svesna.

             Na sledećoj silazim, na sledećoj stanici silazim!

             U glavi mi se vrtela čudna misao: ako to uradiš kajaćeš se, ako ne uradiš kajaćeš se. Disala sam duboko, pokušavala da dođem do daha, ali nedostajalo mi je vazduha i vrtelo mi se u glavi.

            Život je kratak, treba ga živeti, kad ako ne sad? Gde ćemo uopšte ići kada se nađemo? Možda ništa ni ne bude između nas. Možda on uopšte nema iste namere kao ja. Da li stvarno verujem u to? Nije mi baš najjasnije zašto se nalazimo u gradu? Zar ne bi bilo bolje da smo na nekom mirnom i skrivenom mestu? Šta ako se ne pojavi? Da li me on želi? Da nisam ja ovo sve umislila?

             Njegov pogled kojim me je proždirao, krišom, kada sestra nije gledala govorio je drugačije. Želeo me je možda ne toliko koliko ja njega, ali me je želeo, osećala sam to, videla sam to, nešto je postojalo između nas, želimo se. Uostalom ovaj susret to dokazuje, on je mene pozvao da se nađemo.

             Gde će me voditi? Možda je za ovu priliku pozajmio neki stan od svojih prijatelja. Možda će me voditi u hotel?! Možda ćemo se samo prošetati?

            Na kraju krajeva, bilo mi je svejedno, išla bih sa njim i u pakao. Pakao. Tamo ću verovatno na kraju i završiti, tamo završe ovakvi kao ja. Oni koji izdaju bližnje, voljene i rođene. Izdaja, pakao, smrt! Još samo jedna stanica. Još samo jedna prilika da izađem. Još jedna propuštena šansa da nešto uradim.

           Tramvaj se približavao truckajući i klateći se, a ja sam se, kasnije, još mnogo puta vraćala na ove trenutke, pitajući se zauvek isto:

            Zašto, zašto, zašto?