Opet sam kasno ustala. Ali ne mari, nije kao da je trebalo negde da budem, sem u kuhinji, jer mi je stomak zavijao.
Otabanala sam bosa da napravim prvo šolju kakaa. Zavirila sam u frižider u nekoj bolesno optimističnoj nadi da se preko noći nešto pojavilo unutra, kao da ne znam napamet njegov sadržaj.
Dok sam grejala mleko, radila sam ono što verovatno radi svaka prosečna žena koja ujutru nema običaj da čita novine; skrolovala sam kroz Instagram. Posle jedno četiri fotografije kafe dalgona (koju sam napravila pre neki dan), sedam fotografija raznoraznih knjiga (među kojima prednjače Pekić sa Besnilom i iz nepoznatog razloga Bulgakov i Majstor i Margarita) i nekoliko desetina selfija u kućnoj varijanti, shvatila sam da mi je dosta. Svima sam pre toga udelila lajkove, naravno.
Mešala sam kakao i mleko, a zatim prešla malo na Jutjub. Možda ima neki zanimljiv recept za neko jelo ili kolač koje nikada neću napraviti.
„Uuu, ovo deluje super. Kolač koji se brzo pravi bez brašna, jaja i mleka? Da vidimo. Treba mi cela kutija čokoladnih keksića? Kakav je ovo recept? Imam brašno, jaja i mleko, ali nemam keksiće.”
U međuvremenu sam oprala zube, napravila savršenu punđu na vr’ glave (koju nikada neću umeti da ponovim za izlazak napolje) i bacila jučerašnje, ne baš mirišljave, čarape na pranje.
Pogledala sam se u ogledalo i zamislila se nad svojim životom i bubuljicom posred čela.
U tom momentu sam shvatila da sam zaboravila kakao u kuhinji i da se do sada već triput ohladio.
Nakon hladnog gutljaja, stigla mi je poruka na Mesindžeru od drugarice. Poslala mi je kviz pod nazivom Kog dana ćeš puknuti? Ispalo je da će to biti 26. april. Možda bih mogla da ga zaokružim crvenim flomasterom na kalendaru? Da barem nešto konkretno očekujem.
Nakon neslavnog pokušaja čitanja knjige, jer mi je pamćenje ovih dana k’o u zlatne ribice i nemam pojma šta sam dan pre toga pročitala, odlučila sam da pustim neki film. Kad sam shvatila da sam pola sata provela na IMDb-u i dalje bez i najmanje ideje šta bih mogla da gledam, otišla sam do kuhinje da uzmem nešto slatko. Opredelila sam se za čokoladu Milka jer me je sa omota gledala slatka kravica Gerda.
Prešla na kauč u dnevnoj sobi.
Usledila je desetominutna potraga za daljinskim upravljačem, da bih odmah potom prebacila na 24Kitchen. To jedino kanal koji gledam na televiziji jer me smiruje da gledam Gordona Remzija kako pravi neko komplikovano jelo od sedamnaest sastojaka koje nikada neću ni jesti, a kamoli napraviti.
Kad mi je i te egzotične hrane bilo dosta, našla sam se u problemu - šta sada da radim?
Da ponavljam nemački? Vežbam? Ne, nije baš toliki smak sveta. Pošto mi je od zabave jedino preostalo da igram igrice onlajn sa nasumičnim osobama ili gledam kako mi raste biljka na terasi, odlučujem se da uzmem papir i olovku.
Hajde, mogu ja to. Idemo, prva rečenica..
„Opet sam kasno ustala. Ali ne mari, nije kao da je trebalo negde da budem...”
Comments