Kao mala sam slušala priče o čarobnim stvorenjima koja se pojavljuju tačno u ponoć na raskršću. Tada se stvara prolaz između magičnog i stvarnog sveta i ljudi dobijaju mogućnost da stupe u kontakt kako sa dobrim tako i sa lošim bićima iz različitih dimenzija. Poluhoror priča kojom su se plašila mala deca, a i ja.
I možda sam u nekom trenutku prerasla priče za decu, ali bajke nisam nikada. I dalje verujem da negde skriveno od naših očiju postoji neki drugi svet u kojem žive vile, sirene, jednorozi, zmajevi, vilenjaci i sva ostala čudnovata bića.
No, čovek se ponekada zaboravi, zaluta i na kraju završi na pravom mestu u pravo vreme. Tako sam se i ja jedne večeri obrela na raskršću u ponoć. Ne bih to ni primetila da mi telefon nije zazvonio, baš nasred raskrsnice. Izvadila sam ga iz tašne, međutim poziva nije bilo, samo je sat svetleo i pokazivao: 00:00. Znamo kako moderna tehnologija lako ume da zabaguje i situacija me nije uznemirila sve dok nisam začula dečiji glasić iza sebe.
“Hej, pa i ti veruješ.“
Okrenula sam se i ugledala zmaja. Pravog, pravcatog, ogromnog zmaja. Vrisak bi bio normalna reakcija, ali sam se od straha i neverice ukočila. Protrljala sam oči, ali on je i dalje bio tu. Stajao je ispred mene i zbunjeno me je gledao. Izgledao je pitomo, ali opet, zmaj i još govori.
„Ti nisi došla da nas tražiš?“
Moja zbunjenost je valjda i njega zbunila.
„Koga?“
„Pa nas, magična bića. Vekovima vernici i nevernici posećuju raskrsnice kako bi se uverili u naše postojanje. Ali već dugo nikoga nije bilo. Ljudi su prestali da veruju u čaroliju, pa su i ostala bića prestala da dolaze na granicu naših svetova. Ali ti si došla.“
„.Ovaj, ja, ja sam slučajno ovde prolazila...“
Zmaj je spustio glavu i polako krenuo da nestaje.
„Ne, čekaj! Nemoj da ideš. Ja verujem. Jesam, slučajno sam ovde završila, ali verujem u magiju i drago mi je da si me našao.“
„Ludice, pa naravno da veruješ - da ne veruješ ne bi ni mogla da me vidiš!“
Bila sam zbunjena. Šta bi trebalo da radim? Šta da pitam zmaja? Počela sam da se smejem.
„Vidiš me, a opet ne veruješ. Zar ne? I najveći vernici budu zbunjeni i pomalo uplašeni kada nas ugledaju. To je normalno. Vi ljudi nekada ne verujete ni kada vam je nešto pred nosom. Ali znaš, i ja sam polako prestajao da verujem u vas, a onda si se ti pojavila ovde. Drago mi je da te vidim večeras, baš si me usrećila.“
„I ti mene, čarolija ni od kuda... Pričaj mi o svom svetu, želim da znam sve!“
Dočekali smo zoru na raskrsnici, smejući se i razgovarajući. Ulila sam mu malo vere, a on je sa mnom podelio svoju magiju i mudrost. Ipak su zmajevi prva bića koja su hodala planetom i žive večno.
Nikada ga više nisam videlam ali više nisam ni pomislila na to da prestanem da verujem u čaroliju.
Comments