Ne želim da pogledam u tog čoveka sa kamerom. Bojim se posumnjaće da sam uzeo onaj loto tiket koji sam juče ujutru pronašao na stepenicama kada sam se vraćao iz škole. Pitam se može li da pogodi kako se sve vreme pravim da čitam? Kako može da zna za listić koji stoji baš u sredini knjige dok prstima stežem donje ivice korica, ali tako da se čini da su mi šake opuštene. Bojim se da će slučajno skliznuti i ispasti. Najsigurnije je držim pognutu glavu i on neće ništa primetiti.
Najgore od svega je što znam čiji je tiket. Video sam gospođu Kovač kako iz cegera vadi ključ od stana, a crvenkasto parče papira ispada na stepenište. Ništa nisam rekao, sačekao sam da uđe i zatvori vrata za sobom. Hitro sam ga podigao i popeo se ovde na krov, gde su moji već namestili peškire za sunčanje kao i svake nedelje pre ručka. U trku, odložio sam ga u sredinu knjige.
A onda je došao ovaj čovek da nas slika.
Znojim se i znam da to nije samo zbog ove nepodnošljive podnevne vrućine. Potrudiću se da delujem kao da mi ništa ne smeta, svaki drugačiji izraz lica mogao bi navesti čoveka sa kamerom da prozre moju nameru o prisvajanju tuđe dobitka. Pomišljam čak i na svoje roditelje. Kako bi se osećali da saznaju za moju tajnu?
Bože dragi, veliko je ovo mučenje! Znam koliko je gospođa Kovač siromašna i da je ostala udovica prošlog leta. A ipak sam uzeo njenu moguću sreću. Hoće li ovaj čilager već jednom da škljocne i završi sa slikanjem da bih što pre mogao da odem do njenog stana?
Reći ću da sam tiket našao na stepeništu. Da, to je dobra ideja.
Comments