Cak-cak-cak-cak!
Hodnikom su odjekivali žustri koraci. Očekivao sam novu koleginicu, profesorku fizičkog. Neku Marinu. Rekoše da radi već u dve škole, ali nema dovoljan fond časova. Poslali su je kod nas po preporuci iz Ministarstva prosvete, umesto Ružice koja je od pre nedelju dana na trudničkom bolovanju.
Kucanje je otresito, kao i koraci.
“Napred! Izvolite, dobar dan, Marina.”
U nekom mračnom ćošku sećanja pojavio se sitan plamičak. Nejasno osećanje da smo se već nekada sreli.
“Dobar dan, Viktore. U Ministarstvu rekoše da već sutra mogu da preuzmem četiri odeljenja u vašoj školi”.
Zvučala je uzbuđeno, čak srećno. Glas joj je blago podrhtavao, r se kotrljalo preko mog stola kada sam je ponudio da sedne. Uzeo sam papire, naglas pročitao tih nekoliko podataka o njoj da bih bio siguran da nisu negde napravili propust. Iz Jagodine, srednju školu završila u Ćupriji…
Nastavio sam da čitam. U slepoočnicama sam osetio škripu točkića. Oživeo je svet mog zaboravljenog dečaštva. Marrrina... Tamnokosa gazela, donela je mnoge pehare atletskom timu naše gimnazije. Ipak, sama je završila kao moj trofej. Bio sam ponosan na sebe jer mi je pala u naručje. Istina, nije dugo trajalo. Tada se nisam predugo zadržavao u društvu jedne devojke.
“Časovi će vam biti u dva dana, nadam se da možete da se uklopite sa obavezama u drugim školama.”
Nisam ni znao da iz prošlosti mogu da odašiljem signale kao da sam prisutan u ovom trenutku. Kao da govor i sećanja potiču iz dve potpuno odvojene galaksije mog uma.
Izgleda da me nije prepoznala. Prošlo je skoro dvadeset godina od naših gimnazijskih dana. Ostarilo se. Plaćam danak neumerenom životu, ali i dalje nisam baš za bacanje. A ona je još uvek lepa. Odevena sa merom i ukusom. Ništa preterano, ali dovoljno, da prvi pogled podstakne i drugi i treći.
Sigurno ima muža i porodicu. Moj poslednji pokušaj posvećivanja jednoj ženi i porodici završio se razvodom.
“Rekoste da već sutra možete da držite nastavu?”
Sećam se, tada sam osećao nekakvu čaroliju oko nje. Umela da se podvuče pod kožu. Ne samo meni. Svima. I moj brat je ludovao za njom. I najbolji drug. Opčinjavala je glasom, hodom i pogledom. Kao da mi je čitala misli. Davala mi je i pre nego što sam osetio kako mi je nešto potrebno.
“Mogu Vas odmah upoznati sa kolektivom.”
Otišao sam brzo, verovatno za nekom drugom Marinom. Patila je. Zvala. Nije me ostavljala na miru. Nije mi bilo žao njenih suza. Nisam je više želeo. Bilo me je strah da joj previše dugujem, a da nemam odakle da joj vratim sve ono što mi je pružala.
“Nova koleginica, Marina , predavaće fizičko umesto Ružice”, obratio sam se kolegama u zbornici.
I neko ko me je voleo i mrzeo. I ko me se ne seća.
Nadam se da me se ne seća.
Comments