Zvuk zvona na ulaznim vratima trže je iz obamrlosti. Polako se osvrnu oko sebe. Kuća beše pusta i čista. Danas je, iskoristivši odsustvo ostalih ukućana, izvršila kompletno veliko spremanje. Jedino je opori okus ribe lebdeo u vazduhu. Ni muž ni deca nisu voleli da je jedu. Međutim, rešila je da jedanput udovolji sebi i uživa u omiljenom jelu, prženoj pastrmci.
Na tren je zapahnu slatkasti miris sredstva za čišćenje koji se još uvek osećao. Promaja joj je milovala zglobove dok je hitala da otvori vrata. Nije očekivala da će doći. Nakon prvobitnog oklevanja, uputi joj nemi osmeh.
„Ja sam Natalija“, predstavi se.
Pozva je da uđe. Dok je devojka išla ka dnevnoj sobi, neznatno uspori korak, zastade i osmotri gošću s leđa. Čak i u polutami mogla se nazreti tanana figura ispod dugačke bele košulje. Bila je manje-više njene visine. Prolazeći pored ogledala, jedva je izbegla da se ne susretne sa svojim umornim odrazom. To bi bilo previše.
Sedoše za kuhinjski sto jedna preko puta druge. Nekoliko sekundi su se samo posmatrale, a potom Natalija zvonkim smehom prekide napetu tišinu vraćajući se u neka davno potisnuta sećanja. Jamice na obrazima još više su isticale njene modroplave oči.
„Moram da kažem da nisam očekivala ovaj poziv, ali sve ću vam objasniti“, započe Natalija kršeći prste.
Ruke su joj bile meke i negovane. Nije imala snage da pogleda svoje, ispucale i ogrubele od kućnih poslova.
„Bolje je da odmah sve raščistimo, zar ne? I molim te nemoj mi persirati, važi? Koliko imaš godina? Dvadeset i šest?“
Natalija klimnu glavom.
„Bila sam samo godinu dana starija kad sam se udala. Da ne poveruješ da je otad prošlo čak petnaest godina.“
Dok je to izgovarala pokušala je da dokuči čudno zujanje u ušima koje ju je celo popodne proganjalo.
„Znaš, ja nisam u vezi sa tvojim mužem,“ rekla je tiho Natalija spustivši pogled, a onda ju je pogledala pravo u oči. „To je bilo samo jedno veče. Sutradan mi je rekao da je oženjen i ima porodicu. Želeo je da nastavimo, ali ja nisam htela. Mojoj majci se desilo isto... Znam kako je to.“
Vrućina joj najednom obli lice. Oči joj ovlažiše. Nije mogla više da se suzdrži. Suze su navirale jedna za drugom, nije mogla da ih zaustavi. Učini joj se da će je sopstveni jecaji ugušiti.
„Izvini zaista, ali nisam više mogla da gutam. Petnaest godina dajem sve od sebe, a krajnji bilans je nula“, reče uzdahnuvši.
Natalija je ćutke promatrala njeno lice. Ta tišina je malo umiri i poče nečujno da rasteruje muku koja ju je već dugo tištala.
Najednom oseti topao dodir ruke na koži. Beše nežan i ospokojavajući. Nije znala zašto, ali ulivao joj je sigurnost. Iako kuhinja nije bila dobro osvetljena, na devojčinim noktima se jasno presijavao svetlucavi lak za nokte.
„Ne krivi sebe“ kaza Natalija nežno, uz osmeh. „Sve ćemo ovo zajedno prevazići. Samo mi veruj.“
Odmah joj je sve poverovala.
Comments