Nervira me ova tema na koju treba da napišem nešto. Proganja me od petka uveče, kada smo je dobili. Iz mozga mi se spustila u želudac i ne da mi da spavam.
Nervira me želja da odgovorim na temu nekom lepom ljubavnom pričom.
O ljudima koji se vole u sobi 103, možda s pogledom na more ili borovu šumu.
Strašno me provocira ova tema zato što mi je u ovom trenutku, kada je u zemlji uvedeno vanredno stanje i kad su ljudi oko mene u panici koja se širi brže od samog virusa, jedina asocijacija na nju: strah.
Strah koji se puzi od skočnog zgloba naviše, obavijajući se oko mene poput pitona.
To poređenje uzela sam iz svoje pesme napisane u ranoj mladosti dok sam ih još pisala. Dok crv sumnje nije ušao u dušu, a sujeta ojačala. Odustala sam na vreme, ko bi još čitao moju poeziju, ako već može Šimborsku?
Strah, strah, strah. Izolacija. Sankcije. Bombarderi koji lete u noći i bombarduju mostove u Novom Sadu, Rafineriju, kolaterarno - zgradu na Detelinari.
Soba 103 je moj strah, to su priče mog oca o gladi, o štukama koje ne čuješ dok ih ne vidiš, to je moja noć dok sedim na terasi, a dvoje male dece spava u sobi na spratu. Ne u podrumu. A muž i ja se molimo bogu da im se ne omakne nad Hipolom.
Ljudi rade treću smenu. On je direktor, preklinjem ga, molim te, molim te, molim te, molim te, šta ako to urade, gde će ti duša, gde će ti duša, kako da živimo sa tim, kako ti da živiš sa tim?
Prokleta soba 103 sa svim mojim strahovima, vrata na njoj zabravljena su sa sto tri katanca, a unutra sedi Baš čelik i čeka da ga polijem vodom.
Eto i znam da nemam strukturu pripovedanja kakva treba da bude, ali sad mi je malo lakše: svanulo je, napisala sam prokletu priču, možda napišem još jednu, onu ljubavnu, u kojoj će soba biti treptaj svemira.
Možda, ali sad nije ni važno, zatvorila sam vrata, Baš čelika ostavila žednog, neka ga nek samuje, ma ništa bolje nije ni zaslužio, neću više bu zavirivati.
Više se ne bojim.
Priča može da počne.
Comments