Već dugo se osećam nemoćnom i zaglavljenom u ovom svetu u kome sam ostala zbog njega. Da li je to ikada bila ljubav? Ili je samo izgledala kao dobra zamisao, a dovoljna doza adrenalina me je naterala da pomislim da je ljubav? Najradije bih odletela, ali odavno nisam bila dovoljno srećna da bih mogla to da uradim.
Znaš, ja sam vila, a vile mogu da lete samo kada su srećne i kada donose sreću. Moja je u stvarnom svetu trajala dok sam imala njega. Ti mali znaci njegove pažnje bili su mi sve. Nikada nije mnogo pitao, znao je da sluša i čita između redova. Činio me je srećnom, a i ja njega. Onda je jednog dana samo odustao od nas, a ja sam ostala zaglavljena, bez mogućnosti da se vratim kući.
♥
Naučila sam da se snalazim kao običan čovek. Odavno sam se pomirila sa činjenicom da nismo bili dobar spoj. I nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ja stvarno ne želim da budem ovde. A i zašto bih, pored toliko straha, mržnje, gladi, bolesti i smrti? U mom, čarobnom svetu, ništa od toga nema osim sreće, zahvalnosti i ljubavi.
U početku sam pokušavala da donesem sreću ljudima, jer to je svrha nas vila. Ali vi uživate u patnji.
Nadajući se da ću ponovo poleteti, izolovala sam se od loših vesti, negativnih glasova i zavisti.
Jedina osoba sa kojom komuniciram je baka Kata, moja nova komšinica. Mnogo je slatka i dovoljno joj verujem da sam sa njom podelila svoju tajnu. Umemo tako da satima sedimo u bašti i pijemo kafu, dok joj pričam o svom domu, a ona meni o prošlim i srećnijim vremenima. Uvek me sluša sa određenom dozom nostalgije koja se čuje i u njenom glasu. Imamo samo jedna drugu. Muž joj je bio vojnik i od kada je poginuo u ratu, ostala je sama. Razume moju bol, a i ja njenu.
Danas je dan za nas i naše priče. To je jedina stvar koja me raduje u poslednje vreme, jedina stvar zbog koje želim da ustanem iz kreveta.
♥
Dok sam silazila niz stepenice u dvorište, osetila sam miris baka Katine kafe. Sigurno me ne čeka dugo. Sela sam, dok se tečnost u šolji još uvek pušila.
“Želim nešto da podelim sa tobom”
Primetila sam da baka Kata drži staru drvenu kutijicu u rukama. Iz nje je izvadila svoju fotografiju iz čarobne šume, dok se blago podizala u vazduh.
Nisam mogla da verujem, I ona je bila vila. Dve njene reči su bile dovoljne da se i ja nađem sa njom među oblacima.
“Ti si mi donela sreću zbog koje sam opet uspela da poletim posle sedamdeset pet godina.”
Opet sam imala svrhu.
Comments