Ime na zamagljenom staklu - Ivana Stanojković

Samo hoću da znam kako si,

da li misliš na more u grudima jesenjih kiša.
Dok protiče libar snova kroz moje zamršene uvojke
krvi

koja pada pravo na tvoje prste i treperi.

Ma lažem, hoću da znam da li se vraćaš u ovom
ili narednom životu...
Da bar popijem svu rosu što ćuti iza žbuna iščekivanja, nadanja i strahova.

            Grizem onu istu kožu svoju

koju si ljubio,
Grizem da uklonim svaki trag
tvoje duše.
Izlazim tamo gde brod ne staje,
gde munja ne udara kroz krov pukotine na labavom užetu tišine
koja prašta sreću velikih i smelih prinova prepune ljudske mašte.

Od tebe ostaje samo sećanje da si nekad bio tu,
možda čak samo na ovom listu papira,
Kao lik iz bajke,
možda samo kao ime
na zamagljenom staklu.
Možda si bio tu,
a možda opet samo lažem svoje osete da bilo je...
Više ni sama ne znam ko me prati u krevet svaku noć
Prezir ili Sažaljenje...

Osećam toplinu tvojih ruku u svojim venama,
bližiš se desnoj pretkomori mog srca,
pluća su ionako odavno prešla na onu stranu žreba.

Cinično je što sam počela da uživam u plakanju

Ili mi je samo prešlo u naviku?

Ili možda ipak sažaljevam sudbinu svoju

za koju krivim istog onog

u koga ni sama ne verujem.