Četiri
vojnika prenosila su unakaženi leš u šatorskom krilu. Leva noga visila je
neprirodno uz nosila, kao da je za telo vezuju samo meko tkivo i koža. Vojnici
spustiše tovar na zemlju, a onda ga podigoše i posadiše mlitavo telo na stolicu
kraj iskopane rake.
Pet
pucnjeva odjeknuše u noći kao jedan.
Začu
se tup udarac tela o zemlju.
Vrisak,
ponovo.
Milan
je sedeo uspravljen u krevetu dok mu se znoj cedio niz lice i grudi. Ko zna
koji put je ovo sanjao. A što je više pokušavao da tu noć izbaci iz glave, sve
ga je više proganjala u snovima i podrivala odavno zagnojenu ranu čiji je smrad
samo on osećao.
S
vremenom, izdaja prijatelja padala mu je sve teže. Ranije je taj čin nazivao
drugačije: odanost, dužnost prema partiji i budućim generacijama, častan gest
pravog komuniste. Za domaće izdajnike i kapitaliste došlo je vreme za naplatu.
On je bio na pravoj strani.
Mogao
je da pozove Marka i kaže mu da se skloni, možda je mogao i da potegne neke
veze‚ ali sad više ništa od toga nije bilo važno. Uostalom, Marko je bio
tvrdoglav i nije slušao nikoga. Lepo mu je predlagao da se pridruži partiji, a
on se uvek pravio pametan i sve je mogao sam. Istina, stvarao bi ni iz čega
nešto i uvek našao način da zaradi bez obzira na to koliko je vreme bilo teško.
I da pomogne, kad god je i kome god je mogao. Eto takav je čovek bio Marko.
Dugo nakon njegove smrti po beogradskim kafanama su se ispredale priče o toj
gromadi od čoveka, i kako ga onomad streljaše na pravdi Boga. A svaka od tih
pripovesti zakucavala je još po jedan ekser u sanduk Milanovog ništavnog
postojanja.
Tamni
oblaci nadvili su se nad trgom. Stajao je na balkonu i zamišljeno gledao u
daljinu. Priželjkivao je smrt, ali je se i bojao. Boga se nije plašio, u njega
nije verovao - ali šta ako gore sretne Marka?
Odjednom,
pažnju mu odvuče zanosna plavuša u crvenoj haljini. Kišobran joj je skrivao
lice, ali njene duge noge i nonšalantno njihanje kukovima govorili su sve što
je bilo potrebno. Pogledao je nevoljno u svoje međunožje, ne pamti kad mu se
poslednji put pošteno digao.
A i
šta se pa kod njega pošteno dešavalo?
Sat
je pokazivao 6:36. Nasuo je sebi veliku čašu žestine i njen sadržaj prosuo sebi
u grlo. Jedino mu je to pomagalo da bar na trenutak odagna taj ukus
promašenosti i kajanja. Pogledao je u svoj odraz na prozorskom staklu.
Dobro ti jutro Milane.
Comments