Da vam ispričam šta mi se
desilo, u stvari šta sam jebeno video... Kad sam već bio spor da sve snimim,
jebiga.
Bila je nedelja noć, nešto pre
svitanja, jutro posle finala Lige šampiona.
Sedeo sam na klupi autobuske
stanice i buljio u telefon dok sam čekao da dođe bus.
Nekih dvadesetak metara ispred
mene, na vrtoglavim štiklama, na stanicu je stigla visoka i veoma jebozovna
plavuša. Doduše, nije to moj tip ribe, više volim sitne žene, ni sam nisam
nešto visok. Bez obzira na preferencije, u stanju sam da primetim zgodnu
devojku, nisam slep. Lepo je izvajana, jača, mišićava, ono što bi rekli
sportski tip. Ima nešto šminke, ali nije neukusno našminkana. I očigledno ima
neki tik sa učestalim mazanjem labela, koji istina veoma elegantno izvodi.
To bi bilo sve što mi je upalo
u oko da u narednih nekoliko minuta nisam bio primoran da budem svedok događaja
na čiju mi pomisao i sad prolupa čuka.
Iza ćoska, pojavila su se dva mladića, preterano pijana od
prethodne noći. Ne bih rekao da su navijači, pre novopečene patriote, pravi
nabeđeni i nabildovani babuni sa pola mozga u najboljem slučaju. Rečenice su im
bile iste takve, šture i glupe. I sve su bile uperene ka visokoj plavuši.
Devojka ih ignoriše, ne skreće pažnju i ne pridaje im značaja.
Posmatram situaciju sa strane i cenim da neće izaći na
dobro. Babuni revoltirani izostankom njene reakcije kreću se ka ribi sve
agresivnije.
Osećam se kao debil. Nije mi svejedno da upadnem u frku,
znam da sam slabiji, a svestan da ću ispasti pička ako samo posmatram. Hvatam
se za jaknu, čeprkam po džepovima kao da kriju supermoći. Imam samo još dvesta
pedeset kinti u džepu, nedovoljno da zaustavim taksi i spasem nas oboje. U toj
uzaludnoj potrazi čujem frku i podižem pogled sa, nažalost nemagičnih džepova.
Prosto ne mogu da verujem šta
mi se dešava pred očima. Plavuša dubokim baritonom upozorava dva babuna u
naletu besa: “Savetujem vam da odustanete na vreme.”
“Jebote, trandža!”, konstatuje jedan od njih, a potvrđujem i
ja u neverici sa klupe na stanici.
Upozorenje je bilo nesvrsishodno, u njihovoj poremećenoj
logici ovo je verovatno bio poziv na pravedni rat.
Ubiće je, ubiće ga, pomislih užasnuto još uvek skamenjen
i nemoćan da bilo šta učinim.
Dalje se sve jako brzo odvijalo.
Babuni su nagrnuli svom silinom u napad i u roku od nekoliko
minuta ležali su na pločniku. Plavuša je očigledno majstor neke borilačke
veštine, izgleda da je upozorenje bilo skroz iskreno. Bez ikakve frke i drame,
kao master Joda, uprkos svom izgledu, onesposobila ih je začuđujuće brzo.
Izvukla je ponovo labelo i namazala ga odlazeći sa stanice,
jednako elegantno kao što je i došla. Bacila mi je saveznički pogled preko
ramena, u stilu: “Ne sekiraj se, imam sve pod kontrolom.”
Valjda je primetila moj izbezumljeni pogled i širom otvorena
usta.
Posle nekoliko minuta mi je naišao autobus. Kapiram kako
bih, da sam odreagovao na vreme i sve ovo snimio telefonom, ubrzo možda bio
malo bogatiji. Internet je čudo, a ovo je Srbija. To bi bila jedina smislena
reakcija sa moje strane.
Nisu joj bili potrebni ni džentlmenska pomoć niti spasitelj.
Mogao sam samo da je uzdignem do urbane legende, heroja ili antiheroja, zavisi
od ugla gledanja.
Za mene ona je superžena, superheroj, nemam razloga da
mislim drugačije.
Suštinski ona je za mene – šmeker.
Ušao sam u autobus i od preostalih para kupio kartu. Dobio
sam i kusur.
Comments