Muve - A. Reindl

Probudila sam se jutros rano. Oko 6. Kao da idem na posao. Jedino što je danas subota i uopšte ne moram da razmišljam o poslu. A ipak to činim.

Brišem tu misao.

Ležim pod Jacinim električnim ćebetom. Na nogama mi je najtoplije. Dvosed ne izgleda udobno, ali se na njemu lepo spava. Zidovi su okrečeni u vrišteće pink. Bože, kako neki ljudi vide stvari. I opet me takve stvari iznenade, mada sam rekla sebi da više neću da se iznenađujem. Nego ću, kao Ridiger Šahe, svemu govoriti „da“. Obraćam se ovim pink zidovima i govorim im „da“. Nadam se da je neko bio sretan u ovoj sobi. A onda pomislim, čak i da nije, Jaca je ovo sigurno dobro „očistila“ pre nego što je ušla. Ili odmah pošto je ušla.

Sa plafona spavaće sobe visi luster sa tri staklene lale. I Između nekakvi štapići, kao cvetne drške, završavaju se staklenim bombicama. Koje valjda služe da dodatno reflektuju i pojačavaju svetlost. U mom registru, potpuni kič. Sigurno bi bio jedan od eksponata na izložbi kiča. Međutim, neko je ovaj luster birao. I želeo da baš ovaj luster visi baš u ovoj sobi.

Da li imamo pravo da osuđujemo što je neko nešto želeo? Bilo to kič ili ne. Iza njega je nečija želja, nečije vreme, nečije misli. Kako smemo da budemo tako bahati pa da osuđujemo?

Nešto razmišljam, možda bi svako dete, još dok je u osnovnoj školi, moglo da ima dodatno studijsko putovanje, svakog leta. Naravno, u Italiju. Da vidi slike, da vidi crkve, da vidi arhitekturu, da vidi kuće, skulpture, boje, na suncu. Da ga neko uhvati za ruku i da mu pokaže zlatni presek i kako su to renesanci radili.

Kao što je mene čika Mića, naš stari porodični prijatelj, vodio po Dubrovniku kad sam bila mala. Samostan Male braće, prva apoteka na Balkanu. Stradun. Duždeva palata. Crkva Sv. Vlaha. Pogledaj levo, vidi onaj prozor, a tamo zabat, ono je presek lukova u prostoru. Ovo je visoka renesansa, takozvana cvetna. Kao mala Venecija.

I tako mi dođe ono putovanje po Italiji. Ne sećam se baš mnogo. Tek par slika. Stojimo na Trgu Sv. Petra i ne možemo da se pridružimo redu da uđemo unutra jer N. telefonira. Rešava predmete i sudije. Htela sam da budemo na odmoru, tražila njegovu pažnju, a on je potpisivao ugovore i davao pravne savete. I uopšte nisam imala utisak da je sa mnom.

Da se ne lažemo: pre nego što smo pošli na taj put, prvi duži i samostalni, bez deteta, tačno se sećam da sam sedela sa prijateljicama, pila kafu i postavila i sebi i njima pitanje „Šta ću ja sa njim tamo sama toliko dana? O čemu ćemo da pričamo?“

Ne sećam se tačno odgovora, ali sam skoro sigurna da je bilo nešto u stilu: ma, opusti se, uživaj, baš te briga za priču, videćeš toliko toga, itd. Takav odgovor bi bio i u njihovom i u mom stilu, ondašnjem.          

Da li sam, u stvari, ja već tada znala da zajednice nema? Da li sam i ja sve vreme braka, nesvesno, prihvatala da zajednice nema? Zašto se onda ljutim sada, kada je potpuno jasno i javno da zajednice nema? Bilo je doduše para. Putovali smo. 

Ne volim baš mnogo da kupujem, ali volim da putujem.

Nedavno sam poželela da opet odem u Italiju. Da prođem opet tu istu turu, da stvarno vidim i osetim mesta u kojima sam bila. Da se setim ljudi, lica, ulica, zgrada. Zašto to onda nisam videla? Ili, zašto sam zaboravila?

Da li bi mi neki psiholog rekao: “Na putovanju niste bili opušteni. Očekivali ste od muža nešto što niste dobili. Bili ste razočarani, pa, pošto se niste dobro osećali, sve ste obrisali – komplet sećanja, sa slikama i vremenom.”

Često brkam taj put sa onim na Siciliju. Ne znam više gde je bilo neko mesto, grad, koji smo videli. Sve je bilo isto. Skoro potpuno obrisano.

Večera u Veroni. Toga se sećam. I neka nespretnost, pokušaj izražavanja osećanja. Bar ja tako volim to da vidim. Kao situaciju u kojoj je bilo osećanja, ali smo bili nespretni da ih iskažemo. Zašto? Zato što je N. taj momenat prepričavao najčešće vezujući ga za činjenicu da je kuvarica izašla u jednom trenutku da nas pita kako nam se dopada riba. Iskaz ne uključuje osećanja. Mislim da je bila nespretnost. Nadam se da je bila nespretnost. Možda i nije bilo osećanja o kojima bi vredelo pričati.

N. nikad nije umeo da kaže bilo šta o svojim osećanjima. A ja sam onda to radila za oboje. I, naravno, pogrešila. Preterala. Ne-razumela.

A zašto sve vreme mislim da bi on pričao o osećanjima da je malo veštiji u tome, kada svakodnevno imam dokaz koliko je vešt sa rečima? Zašto poričem da znam zašto on ne priča o osećanjima? Zato što ih nema. Nije ih bilo ni tada.

Haleluja! Zašto ja nisam pričala o osećanjima? Zato što ih nije ni bilo. Da li sam ja osetila da je ljubav umrla? Da je nestao onaj neki prvobitini osećaj, kojeg se maglovito sećam i stalno ga nazivam ljubav. Nije to bila ljubav, rođena moja. To je bila želja da stvari funkcionišu. I jesu. Na površini. Dok nisam počela da se menjam. I da tražim više. Bolje.

Ali nisam dobila bolje. Izgubila sam. Šta? Kontrolu!

Otelo se kontroli kada sam saznala za Cecu. Šta sam, u stvari, tada saznala? Da nemam kontrolu. A mislila sam da je imam. To je bilo moje veliko razočarenje. Postalo je evidentno da nemam kontrolu! I to me je zabolelo. Izašlo je na svetlo dana da nemam kontrolu.

Da je oduvek radio tačno ono što je hteo. I kada je hteo. Bez obzira na bilo koga drugog. Kao samac u braku. Zanemarena žena i ćerka.

A zašto ja ne radim ono što hoću? Zato što ne znam šta hoću! Zato što se nikad nisam zaista zapitala šta hoću! Zašto sam htela taj brak? Ne sećam se. Ni osećaja, ni razmišljanja. Nisam ni razmišljala. Zahtev za brak, da, zahtev da budem venčana, je izleteo iz mojih usta. Nisam razmišljala. Tako sam htela. Zašto? Nemam pojma! Možda sam tada znala? Ne sećam se ni toga.

U šta se ovaj traktat pretvorio? Počela sam o muvama. A vidi gde sam stigla! Iz Jasenkine sobe, preko Italije, do dnevne sobe u Njegoševoj. Da li se i drugima dešava da im misli tako lutaju čudnim putevima?

Elem, muve se roje oko kičastog lustera. Lete levo-desno, bez nekog vidljivog reda, osim što mi izgleda da kao da lete u velikoj staklenoj kocki. Sa nevidljivim stranicama. Pa kad udare u stranicu-zid, odjednom menjaju smer. I stalno ih još ulazi. I sve lete oko lustera. Malo niže ili više, ali, sve su tu!

Da li su tako i žene letele oko N? Nesposobne da odu dalje, omađijane, nesposobne da same izađu iz kocke? Ili sam to bila samo ja? Pa, kad sam odjednom probila stakleni zid, shvatila sam da ima sveta i života i izvan staklene kocke?

Gledam ga juče na ručku u Manježu. Šta je to tako privlačno na njemu? Osedeo je. Zgodan nije odavno. Ima veliki stomak. Slušam ga dok priča. Malo nepovezano, misli mu lete, skače sa jednog na drugi lik iz priče. Kao i obično, teško ga je pratiti. Prestajem da slušam i samo ga gledam.

U jednom trenutku mi se učinilo da je osetio da ga više ne slušam. I njemu se na trenutak izgubio trag misli. Zaćutao je. A onda je, u oštroj krivini, promenio temu. Boli ga noga, ne može normalno da hoda, sredio je tetivu na fudbalu. Ne reagujem. Nije me briga. Menja temu jer vidi da nema reakcije. Brza promena kursa. Tome sam se uvek divila kod njega.

Sve je pripremio za dolazak u London. Opet ga samo gledam i tek, jedva, slušam. Slušam odjek njegovih reči kroz sunčev zrak u bašti Manježa. Ne reagujem. Nema reakcije. Ne interesuje me. Ja hoću bicikl. I dobila sam ga, posle sat vremena. A baš sam se danas nameračila na bicikl. Htela sam odmah da ga vozim kući. To će sada biti moje glavno prevozno sredstvo.

„Ajde, idemo.“

„Čekaj još malo. Baš je lepo ovako, sunce mi greje leđa. Jedino ako hoćeš da idemo po bicikl.“

„Pa, da, to sam smislio. Idemo po bicikl.“

Ne znam kako je odlučio. Šta ga je navelo da odluči? Nemam pojma. Samo je odjednom odlučio.

Da sam mu tražila 20,000 dinara u kešu za ratu kredita, ne bi mi dao. Ali mi je kupio bicikl za istu tu svotu novca.

Sinoć mi je trebalo sat vremena da stignem biciklom do Jace. Zadnjica mi je utrnula, ali mi je taj napor prijao.

A sad gledam muve - i dalje se roje oko kičastog lustera. Kao žene oko N.

Da li znaju da je N. – bez prave vrednosti? Ne verujem. Kao što ni muve ne znaju da je luster kič. Nije ih ni briga. Zato lete kao bez glave.

One, kojima je važno da luster nije kič, nisu tu. One lete oko glave Nila na Pjaci Navona u Rimu i dive se vajaru koji je u kamen pretočio svoju dušu.