Propuštena šansa – Marta Grim

Na pločniku je ležalo njegovo beživotno telo. Nakon što je skočio, misli su mu munjevito jurile kroz glavu.

Nalazio se u vrtlogu davno proživljenih trenutaka. Slike su se ređale jedna za drugom noseći davno proživljena osećanja. Čitav mu je život prolazio pred očima i nije više mogao da razluči da li on to prolazi ili mu se dešava.

Nakon trenutka u kome je, činilo mu se, stala večnost, ponovo je bio svestan ne samo sebe već i nečega mnogo većeg. Čulima, koja su dobila novu osećajnost, mogao je da opazi sve što ga okružuje na potpuno drugačiji način.

Kroz korenje drveća, jurila je svetlucava svetlost koja je prožimala svaku žilicu. Ista svetlost strujala je i kroz ljude, i sva živa i, kako mu se činilo, neživa bića. Svetlost koja ih je okruživala pravila je razliku. Oko biljaka i drveća bila je u prelivima sive boje, a oko ljudi mogao se videti spektar različitih boja. Drugačiji kod svakoga, u zavisnosti od misli i osećanja koje bi gajili u sebi.

Bio je to fenomenalan prizor.

Samo trenutak nakon pada, zažalio je zbog svog postupka i propuštene šanse da za sebe stvori bolji život i da ga ispuni smislom. Sada je shvatio da je život smisao sam po sebi, a da je sve što je propustio da uradi, bio samo način da to primeti.

Svetlo u daljini ga je sve više privlačilo k sebi. Donosilo je duboko osećanje ljubavi i mira u koje je želeo što pre da uroni čitavim svojim bićem. Jasno je mogao da oseti sveprisutnost nečega mnogo većeg od svega onoga što je do sada iskusio čulima.

Iz svetlosti, u susret su mu išli žena i muškarac.  Što se nje tiče, nije mu trebalo mnogo da je prepozna: bila je to njegova majka. Osetio je kako mu talas ljubavi prožima čitavo biće. S druge strane, on mu je bio nepoznat. Muškarac mu se blago nasmešio, pružio mu je ruku, a on je sa punim poverenjem prihvati. Dodirnuvši ga, postade mu jasno odakle ga poznaje: to je isti onaj čovek kojem se kao sasvim mali obraćao i povremeno ga viđao u ogledalu i snovima. Često mu je pomagao da vidi ono lepo u sebi i drugima. Kasnije, kada je porastao učinilo mu se da ga ponekad čuje, ali je mislio da je to uobrazilja.

Opet je bio pored njega. Sada je bilo vreme za pregled proživljenog života iz koga se upravo vratio. Nije bilo straha i osude, samo dubokog razumevanja. Znao je šta treba da promeni. Nadahnut proživljenim osećanjima i prizorima, nestrpljivo je čekao u redu za povratak.

Uronio je sa ushićenjem nazad.