Propuštena šansa – Snežana Ignjatović

Filip je vrištao. Dok sam ga pomahnitalo vukla za ruke, gušio se od plača.

- Ne daj me, mama! - plakao je. Što sam se više upinjala da ga istrgnem iz ruku nepoznate kovrdžave žene, nekakva sila me je vukla za struk. Koprcala sam se s nogama u vazduhu. Režala kao razjarena životinja. Taman sam krenula da zamahnem pesnicom  ženi u lice, kada se začuo glas mog muža:

- Saro! - viknuo je takvom silinom da je, čini mi se, probudio čitav komšiluk.

Otvorila sam oči. Vladimir me je držao za struk, skoro pa odignutu u vazduhu. Naš šestomesečni sin bio je na podu, pao je sa kreveta. Držeći svoje ćebence, neutešno je jecao. Krenula sam da ga uzmem na šta je on izbezumljeno počeo da urla. Vladimir me je nežno pomerio u stranu i sam ga podigao.

- Jesi li dobro? - gledao me je u oči.

- Sanjala sam da ga otimaju.

Stajala sam na krevetu kao Kip slobode. Srce je tuklo, a vilica stezala. Htela sam prozboriti nešto, ali reči nisu izlazile iz usta. Tresla sam se. Kosa i spavaćica su mi bile skroz mokre. Osetila sam težak, opor miris znoja. Odvratno. Spustila sam pogled. Bilo me je sramota. Prolazila sam težak period posle porođaja. Hormoni su me rasturali.

- Neću da idem na taj razgovor za posao! - ciknula sam besno, odjednom.

- MTB je najača banka u gradu – odgovorio je Vladimir tiho, pomilovao Filipa, pa spustio njegovu glavu na svoje grudi da ga umiri.

- Mrzim ekonomiju, hoću da budem fotograf! - iskezila sam se.

- Imaš diplomu, imaš preporuku. Drugi bi vapili za takvom šansom! – Zaćutala sam. Mrzela sam te njegove rečenice koje su mi nabijale grižu savesti.

Samo tri sata kasnije sedela sam u kancelariji direktora banke. Isfenirana i našmikana zagledala sam se u svoj odraz na zastakljenom ormaru. Oči su mi ostale lepe, tople, pomislila sam, sve ostalo se deformisalo. Da li je to najviše što mogu?

Iz misli me trgnu ćelavi debeljuškasti dasa sa par lokni sa strane, kome su se pantalone usecale u zadnjicu. Ustala sam i pružila mu ruku:

- Sara Rabrenović.

- Dušan Iličić, izvršni direktor filijale MTB, - rekao je ponosno. Spuštala sam se u stolicu, prekrštajući noge, vodeći računa da jednako nakrivim štikle bordo cipela. Pogledom je ispratio ovaj moj pokret, nakezivši se levim brkom i obrvom sa iste strane.

Listao je moj CV.

- Vi ste po preporuci, - prokomentarisao je i podigao pogled ka meni, tako da mu se ćela podigla unazad. Za trenutak mi se učini poznat. Docrtah mu, zamišljena, još par lokni i nešto duže zulufe. Iste sekunde mi je sinulo: žena iz sna!

            - Gđo. Rebrenović? - trgla sam se.

- Pitam vas, da li ste spremni na prekovremeni rad? Mislim da ostanete malo duže? - Mangupski je mrdao obrve, želeći da ispadne duhovit. U trenu se setih jučerašnje Filipove povraćke i poželeh da istu izbljujem po njemu. Ustala sam, uzela bordo tašnu i krenula ka vratima.

- Naravno, to je plaćeno! - rekao je nešto glasnije, sada bleđeg lica.

Ponovo sam pogledala svoj odraz, činio mi se lepšim nego kada sam ulazila.

- Nisam ja za te ekonomske kalkulacije! - promrdala sam obrvama u istom ritmu kao on malopre.

- Uozbiljite se, propuštate veliku priliku! - rekao je očajan.

Nasmešila sam se, vragolasto mu namignula i izašla.