Riža za čokoladu - Jasmina Lazić

Ne jedem pirinač. Nikada ga nisam volela, niti ću.

„To je do odgoja“, kaže mi Petar punih usta, dok viljuškom prebire po beloj gomilici na tanjiru.

U roditeljskom domu nisu se jele tri stvari – makarone, grašak i pirinač. Otac je bio vojno lice pa su mu te tri namirnice valjda izašla na nos. Ipak...

„Ne bih se složila sa tom konstatacijom“, odgovaram rezignirano dok nožem manevrišem po tanjiru.

Makarone sam rado gutala u komšiluku i to na sve načine. Obožavam ih i danas. Grašak sam jela pod moranjem kod bake, nalazeći neko bizarno zadovoljstvo u tome da ga gustiram uz pomoć široke slamčice za sok. Pritisnem zeleno zrnce i onda vučem iz sve snage dok ne usisam samo meso, a košuljicu ostavim na tanjiru, i tako unedogled.

Pirinač i ja nikada nismo našli zajednički jezik. Čak ni uz čokoladu. Za mene je to kao stiropor sa kakaom.

Nikada nisam jela stiropor. Nisam rovarila ni kašikom po zidu da bih grickala cement niti me iko ikada uhvatio blatnjavih usta jer sam smazala komad zemlje. Ukus građevinskog materijala mi generalno nije poznat, ali riže jeste.

„Čudo jedno da nikada ne slažeš kako si alergična“, groknuo je. „To uvek kažeš kad nešto mrziš da jedeš da te ne bi gnjavili.“

„Ne znam nikoga ko je alergičan na pirinač.“

„Pa ima gluten, zar ne?“

„Onda bih morala da odbijem bar pola od onoga što je na stolu. Zar ne?“

Stvarno nemam snage sad da mu objašnjavam da pirinač nema gluten. Mnogo me nervira.

„U svakom slučaju pristojnije je nego da vređaš hranu. 'Ne volim, ne volim'... Kao neka razmažena devojčica“.

Dok prinosi čašu ustima imam neodoljivu želju da ga odalamim pesnicom.

„Ja ne vređam hranu“, odgovorih polako i odgurnuh tanjir.

Od kad sam odgledala onaj dokumentarac o Kini i ženama koje u pognutom položaju u blatu do kolena posade četiri teniska terena pirinča za dan, mala bela zrna poštujem više nego ikad. Koliko je truda potrebno da bi dobio nešto što uzimaš zdravo za gotovo! Svaki dan i za male pare.

„Ne volim te, Petre“.

Jesam li ovo rekla naglas ili u sebi?

„Zato što sam za večeru spremio pirinač?“, nasmeja se.

Znači naglas.

„Ne“, rekoh.

„Dobro, šta sam uradio? Što mi se moja ljubičica nadrndala?“

Želju da mu opalim šamar ozbiljno nadvaladava misao o tome kako mu nabijam pirinač u facu.

Pitam se da li je Igor imao sličan nagon kada je ostavljao mene. Uostalom, ko ga jebe.

Ne znam kada sam prestala da volim Petra. Znam samo da sam počela da ga uzimam zdravo za gotovo. Svaki dan i za male pare. Do granice nepodnošljivog.

U sobi je tiho kao u buretu, a u mojoj glavi tutnji kao da simfonijski orkestar svira Karminu Buranu.

Gleda me u oči i čeka odgovor. Možda nije kasno da se nasmejem i kažem kako lupetam bezveze pa da onda zajedno operemo tanjire, zavučemo se pod ćebe i gledamo film. I tako dok ne postanemo toliko matori da ćemo moći da jedemo samo mekanu hranu.

„Ne vidim više smisao ovoga. Tebe i mene. Nas.“

Jezik je odlučio umesto mozga. Više nema nazad.

E, sad je potpuni tajac. I u sobi i u glavi.

Petar trepće. Zinuo je. Onako glupo kako to uvek uradi neko ko je iznenađen situacijom i ne zna šta bi rekao. Bože, kako je ovaj čovek uspeo da mi postane ovako odbojan?

„Kako tako odjednom?“

Znala sam da će da postavi ovo pitanje! Da li je moguće da neko ko ima četrdeset godina nema dovoljno životnog iskustva da zna da se ovakve stvari ne dešavaju iznenada? Što je najgore, ja nemam argumentovan odgovor, a i verovatno bih na njegovom mestu postavila isto pitanje.

„Nije odjednom“, počinjem. „Već neko vreme ne osećam nikakvo uzbuđenje kad smo zajedno.“

„Znao sam! Jebote, uzbuđenje! Pa nemamo dva'es godina!“

„Nemamo ni sto pedeset. Uostalom, godine nemaju nikakve veze sa tim.“

„Pa šta ti smeta? 'Ajde, reci mi, molim te! To što sam spremio pirinač? Ti si htela da večeramo kod kuće! To što ne izlazimo svako veče? Ti si ta koja je želela da budemo malo više nas dvoje, a manje da letimo po gradu! Nervira te ćebe? Jebote, ti si ga kupila u Ikei!“

„Nema veze sa ćebetom. Molim te nemoj da vičeš.“

„Da ne vičem?! Da ne vičem?! Devojka ti iz čista mira kaže 'ne volim te', nema objašnjenje, ne zna šta hoće, ne zna, jebote, ni šta neće... Al' samo da je bez vike. Pa jel' ti misliš da je meni sve potaman? Da sav zatreperim kad se pojaviš na vratima? Da i meni ne treba neki ventil?“

Ćutim. Znam da sad ne smem da pređem u defanzivu. 

„U pičku materinu!“, frkće i skuplja tanjire sa stola.

„Ne volim pirinač, ne volim Petra, ne volim pola sveta“, brunda dok čisti tanjire. „Uzgred, da li si znala da su pirinač korisitili kao cement dok su gradili Kineski zid i da se očito pokazao kao prilično izdržljiv materijal?“

„Nisam znala.“

„Pa ne znaš ti mnogo toga.“  Otresa energično nepojedenu hranu u kantu.

„Izvini, a je l’ se pitam ja nešto u celoj toj priči? Je l’ imaš nekog drugog? Odjednom se naprasno plašiš vezivanja? Drugarice su ti napunile glavu nečim? Šta je?“

„Riža sa čokoladom“, kažem.

„Molim?“

„Ne ide. Jednostavno ne ide. Izvini.“

„I šta sad? Raskid mi uvijaš u foliju? Bravo! Još da ga brendiraš i obrnula si igricu!“

Lavina.

„A šta bi ti više voleo? Da ti kažem da ne podnosim tvoj miris, zvuke koje proizvodiš dok jedeš, tvoj iritantni entuzijazam čim otvoriš oči, tvoje prijatelje, serije koje voliš, glas, način na koji me dodiruješ? Da ni sama ne znam kako je do toga došlo? Da mi je žao?“

Jeste, žao mi je. Grozno mi je. Izvini. Ali to osećam. Muka mi je i od tebe i sebe s tobom.“

„Idemo, aplauz za mučenicu godine! Kako si samo izdržala ovoliko dugo? Divim ti se!“

Kreću suze. Nisam želela da se dogodi ovako.

Ustajem od stola.

„Doći ću po stvari sutra.“

„Zabole me.“

Hodnik se sužava i osećam nalet panike koja juri ka meni kao brzi voz. Pokušavam da navučem kaput ali rukav ne sarađuje. Toliko o dostojanstvenom izlasku. Silazim niz stepenice sa kaputom u rukama i pitam se šta ja to radim? Od koga bežim - od njega ili od sebe? Uostalom, nema veze, ne mogu sad da razmišljam o tome.

Da li sam ponela telefon? Ma, samo da se iskobeljam iz ovoga. Prizemlje. Još samo malo. Konačno.

Hladan vazduh. Mrak. Tišina. Kraj i početak, rek’o bi pesnik.

„Mala“, zagrmelo je sa prozora trećeg sprata.

Samo da me ne moli da se vratim sad! Jedva sam i ovo izgurala.

Pravim grimasu i podižem glavu.

„Zaboravila si nešto!“

Sekund kasnije pred mojim cipelama je pocepana kesa sa pirinčem. Snežno bela zrnca svuda unaokolo.

Pahulja me opekla po obrazu. Navlačim kaput, spuštam se na kolena i punim džepove.

Ne jedem pirinač. Nikada ga nisam volela, niti ću, ali ova zrna idu sa mnom.

A uzeću mu i ćebe.