Šemizet - A. Reindl

“Uštirkana šustikla na šemizetu. Obojene ogrlice odmaraju oko ogledala.”

“Mama, bre, šta pričaš? Zašto nisi doručkovala?”

“Milenina maska malko mrdnuta.”

“Mama, Milena ne stanuje više sa nama. Koliko puta da ti ponovim? Vratila se kod muža i odvela malu Jovanu. Sećaš se Jovane? Milenine plavooke bebe?”

“Snovi sećanjima srca slamaju.”

“Vidi, mama, ja sad moram na posao. Doći će tetka Vera za pola sata pa ćete onda vas dve do mile volje da se družite. Može opet i da te našminka, pa pravite pozorište koje toliko voliš.”

“Beži brzo, bliži se kraj. Draganu dragom dograđujem dugu.”

“Ćao, mama, vidimo se večeras.”

Milica je brzo zatvorila vrata od stana i sjurila se niz stepenice do lifta. Jeste da im je stan praktično na tavanu, ali ga nikad ne bi menjala ni za jedan drugi. Pogled sa krovne terase na Trg republike je nezamenljiv. Uostalom, tu su stanovali baka i deka. Mama je tu rođena. U takozvanoj Palati Reuniona. U njenoj sobi je još uvek stari dedin radni sto sa ladicama punim zavrtanja, eksera, matica, ključeva, raznih zvrčkica – u njihovom svetu bio je to kovčeg sa blagom.

I bakin šemizet. Tako je baka zvala toaletni stočić sa ogledalom. Mama je pred njim uvežbavala uloge, a ona opčinjeno gledala. Ponekad joj je bila lepša tu, u toj sobi i pred tim ogledalom, nego na velikoj sceni.

Tu je prvi put i primetila da se s mamom nešto dešava. Ređala je reči u nepovezane rečenice bez smisla. Prvo samo u sobi, pred  ogledalom, a onda je sve češće govorila nemuštim jezikom i u drugim situacijama. Kao da je iskopavala parčiće zabijene po uglovima svesti nakon saznanja da je Dragan poginuo. Njen veliki, pametni, šarmantni i lepi dečak. Njen sin.

Milica i Milena su plakale danima. Srećom, mala Jovana je tražila svoje, pa im nije dozvolila da se potpuno prepuste očaju. A moralo se i na posao. Ali mama više nije bila Mama. Prestala je da glumi, skoro da nije  izlazila iz stana. Sedela bi satima u Draganovoj sobi i prelistavala njegove knjige.

Kad je njena sestra Milena konačno ostavila muža, došla je da živi sa njima u stanu neko vreme. Smestila se u Draganovoj sobi. Mama je njegove stvari kao u magnovenju prebacila u šupu u dnu tavana. Izgledalo je da joj druženje sa Jovanom prija. Beba se mami smešila krupnim plavim očima nalik Draganovim.

Nije još ni kaput skinula u kancelariji kada joj je zazvonio mobilni.

“Tetka Vera, šta se desilo?”

“Odmah dođi! Vatrogasci su ovde, i hitna pomoć, a zvali su i policiju. Zatekla sam Darinku na tavanu kako se guši od dima, jedva sam je nekako izvukla. Izgleda da je zapalila onu gomilu kutija i starih knjiga u šupi. Sve je već buknulo kada sam stigla. Srećom, požar nije dopro do stana!”

“O, bože. Je l’ povređena?”

“Nije, ali nije dobro Milice. Moraš nešto što pre da učiniš, ona više ne sme da ostaje sama.”

Milica se jedva probila do ulaznih vrata. Čika Ljubinu ulicu zakrčila su kola hitne pomoći i vatrogasci koji su sa dugačkih merdevina polivali krov. I naravno, gomila okupljenog sveta koji pozorno prati dešavanje, da im slučajno nešto ne bi promaklo.

Dva bolničara u narandžastim uniformama izvode rasčupanu ženu u kaputu ispod kojeg vire nogavice pidžame i stopala u iscepanim papučama na štiklu.

“Mama, molim vas, pustite me, to mi je majka! Mama, šta si to uradila?”

“Uštirkana šustikla na šemizetu. Obojene ogrlice odmaraju oko ogledala. Draganu dragom sam izgradila dugu.”

“Mama, pogledaj me, molim te. Zašto si zapalila tavan?”

“U ogledalu odgovor odzvanja. Slušaj savesno shvatićeš sasvim.”