Taj prozor i taj pogled - Alex Adam

Zašto je ispružio ruku tako da joj prekida pogled? pitala se. Zašto baš tako? Stajala je iza prozora i gledala, on je izašao na balkon. I samo je ispružio ruku ispred stakla, naglo, snažno, prosto je osetila pokret, ruku kao opomenu. I znala je da ni on neće ništa reći. A na toj njegovoj snažnoj ruci, bio je sat koji mu je kupila. Bila je tako sretna kad je birala poklone za njega, kad im se radovao, smejao. A sad je baš tim poklonom - satom - opominje i prekida joj pogled.

On zna da ona stoji i gleda. Zna da ona upija sve što vidi. Oboje znaju, da ona može celu ulicu da opiše do najsitnijeg detalja, a da ne gleda niz nju. Pogled na zgrade, na drveće koje se u jesen boji toplim, raskošnim nijansama, na krošnje pod snegom kad se samo vidi njegov bleštavilo. Da ona pamti gužve, nizove automobila i prodavnice koje više nisu tu. Noći u kojima svetiljke jasno gore i zajedno s mesecom obasjavaju pogled, i one kad je sve mutno, a svetlost beživotna. Zna da je uživala da u rana jutra stane uz taj prozor i gleda izranjanje sunca i kako u punom krugu sija nad crkvom u daljini.

Eto i sad stoji i gleda u ovaj oblačni, topli, nedeljni dan i upija tu sivu sliku. Opet gleda i zamišlja, plovi. Htela je da pamti samo sliku s tog prozora, a sad njegova ruka stoji u njoj. Tako će stajati, zamrznut trenutak u njenom sećanju: siv trenutak i njegova ruka.

Danas ona odlazi i troši te poslednje momente u tom stanu na taj pogled. A on je ponovo došao, kaže kako bi joj pomogao da do lifta iznese dva kofera. Ali zbog toga, znaju oboje, nije morao doći. Ona još uvek oseća gorki ukus u ustima, grlu i želucu koji se pojavio kad je konačno izgovorio da je ne voli, ne voli je dovoljno i da odlazi, ali želi da bar ponekad dođe. Uh, kako je želela da pristane na to ponekad, na neko možda. Ali nije, znala je da ta oporost vodi ka tome da je pojede, da se postepeno raspadne. Ne! A ipak, možda. Zbog tog možda odlučila je da ona ode, a ne on.

I sad stoji spakovana, gleda kroz prozor i polako oseća kako joj se telo uvija, kao i vrat od slatke jeze koja prolazi niz kičmu samo od pogleda u tu ruku. Seća se i oseća kako je spuštao na nju dlanove raširenih prstiju, ponekad polako sve prateći njen pogled, ponekad naglo i snažno. A uvek tako potpuno.

Zašto je ispružio ruku tako da joj prekida pogled? Sad joj se čini da ta ruka nije ispružena kao opomena, nego da ju je ispružio kako bi joj pokazao – hej, vidi šta ostavljaš, vidi i mene ostavljaš.

Okreće se, uzima kofere i izlazi.

On će zaključati vrata.