Zovem se Tatjana. Nadimak mi je Taša. Imam neverovatnu priču koju ne mogu da zadržim za sebe jer to nije samo moja priča. To je priča i mog najboljeg druga, koje me prati od uzrasta adolescencije i još uvek traje. No, nije to samo naša priča, to je priča svih ljudi koji ne mogu da nađu sebe, koji misle da nisu zaslužili da žive.
Sve je počelo u uzrastu kada sam imala šesnaest godina, na moru. To je bio period kada sam želela krila, kada hormoni bujaju i kada gledaš oko sebe sa strepnjom, ali i željom da postaneš glavna ličnost iz romana koje čitaš na plaži dok ti mama maže leđa da ne izgoriš, a tata gura breskvu u ruku jer vitamini su bitni u vrelim danima. Kada se nalaziš u centru uragana koji kupi sa sobom sve koje imaju tvoje osobine i brzo, bez ikakvog strpljenja žele da oprobaju ono što se zove ljubav. Ili sam barem ja maštala o romantičnoj ljubavi i nežnim poljupcima na plaži uz zalazak sunca: ruka u ruci i pogled ka pučini. Ipak, ubrzo sam shvatila da mnogi žele samo letnju avanturu koja bi se završila kada bi koferi bili spakovani, a povratkom u rodni grad prestao bi svaki kontakt. Neko bi malo patio, neko brzo otpatio: uglavnom su devojke ostajale u suzama čekajući da telefon zazvoni i pitale se zašto se on ne javlja.
Moj san o ljubavi imao je određen početak, sredinu i kraj. Okej, kraj bi uvek bio isti: živeli su srećno i zadovoljno do kraja života. Ali za celu tu razradu više nego značajan je bio i horoskop u tatinim Večernjim novostima. Bila sam ljuta na mamu što se nije sećala sata i minuta mog rođenja; tako me je uskratila za podznak koji je sigurno imao dosta uticaja na mog Strelca. O planetama, sazvežđima, kućama i ostalim stvarima, u toj meni nepoznatoj nauci, ništa nisam znala ali tešila sam se time da ni o struji ne znam ništa, a opet mogu da je koristim. Zato mi je svaki dan bio izuzetno važan savet napisan u tih nekoliko rečenica. Kada bih naletela na nešto što mi ne odgovara, bila bih duboko nesrećna i dan mi se odvijao baš u tom smeru.
Nego, da se vratim na priču. Jednog popodneva, čini mi se treći dan našeg letovanja, dok sam čuvala mlađeg brata koji se igrao u pesku, kopao rupe i pravio kule (koje su ličile na sve drugo osim na kule od peska), ispred mene je prošao jedan dečko. Visok, tamne kose, naočare za sunce, preplanuo. U trenutku sam se trgla, setivši se upozorenja drugarice: ne gledaj nikada preplanulog dečka. To je znak da je dugo već na moru i da je vreme da se vrati kući. Gledaj one blede, tek su stigli i imate vremena da se zabavite.
Dok je samouvereno prolazio pored mene, osetila sam žmarce niz kičmu i leptiriće u stomaku koji su se sudarali od uzbuđenja. I nisam mogla da ih zaustavim. Mislim da su i na njega naleteli svom snagom jer je sklonio naočare i naše oči su se spojile. Uvukla sam stomak, trudila se da dovedem u red mokru kosu, da se ne smejem previše zbog fiksne proteze i duboko se kajala što nisam obukla nov kupaći kostim. Pa ipak, nekoliko trenutaka pogled mu je bio slepljen sa mojim i činilo mi se da uranjam u pesak kao u živo blato. Koji minut kasnije, on je nestao.
Danima sam maštala o njemu, osvrtala se oko sebe u nadi da ću ga sresti. Nervirali su me moji, njihovi prijatelji i razgovori bez ikakvog smisla. Njima je jedini cilj bio da mi uvale mlađeg brata na čuvanje. Danju, na plaži, glava mi se okretala kao sovi koja traži plen, nadajući se da ću ga videti. Imala sam osećaj da bih najradije izašla iz svog tela i onako lagano pošla u potragu za njim. Uveče pak, satima bih pred večernji izlazak sedela ispred ormara probajući garderobu koja mi se činila da mi uopšte ne stoji. Naravno kad mi je mama sve kupovala i izgledala sam kao Jehovini svedoci. Zato sam se jedno jutro požalila tati umiljatim, nesrećnim glasom.
„Tata, pa ja ću se ubiti! Nemam šta da obučem!“
„Taša, ponela si iz Beograda dva puna kofera.“ Mamin glas bio je pretnja ocu da ne podleže mom vapaju za pomoć.
„Tata, zatvoriću se u sobu i patiću. Molim te razumi me. Završila sam prvi razred gimnazije sa odličnim. Zbog vas sam se žrtvovala i trudila! Ja bih se zadovoljila i vrlo dobrim uspehom. Tataaa...“ U oči pune suza unela sam svu toplinu dok su me njegove gledale sa ozbiljnom zabrinutošću.
„Ljubavi idi kupi ono što želiš“, dohvatio se za novčanik. Brzo sam ga poljubila i izletela iz hotelske sobe dok je mama negodovala: „Kako ona tebe obrlati u sekundi…“
Na sve to, pun pogodak je bio i današnji horoskop. U Novostima je lepo je pisalo da je dan upravo za nove nabavke i ja sam jednostavno sledila savet kosmosa. A u Ilustrovanoj politici je za ljubav pisalo: Strelac konačno baca svoje strele ravno u srce nove ljubavi. Jedino mi nije bilo jasno kako to da su ljudi na celoj planeti podeljeni na dvanaest istih sudbina i da bi danas toliko puno strela letelo svetom… Pa čak i da moja mama, Strelac kao i ja, sa toliko godina, više od četrdeset, da baca strele ka novoj ljubavi. Smešno. Bolje da se poklopi ušima i čuva svog matorca, takvu dobričinu nigde više ne bi našla. Ipak mora da je tajna u podznaku. Sat rođenja bi trebalo da piše u izvodu matične knjige rođenih. Čim se vratim kući potražiću ga.
Kupila sam kratku majcu i plitke farmerke koje sam morala da povlačim na gore kada sedim. Za svaki slučaj, prvi put u životu uzela sam i cipele na štiklu i tašnu u boji cipela. Ok, morala sam samo malo da vežbam da mi hod izgleda prirodan jer štikle nisu bile baš stabilne na kaldrmi starog grada. Ili ja nisam bila stabilna na štiklama.
I, kao što to obično biva, baš to veče pre povratka u Beograd u buci diskoteke, najlepše muško stvorenje na svetu pojavilo se ispred mene. Osmehnuo se. Dovoljno da mi se noge odseku, obrazi postanu vreli i da mu odgovorim nesigurnim osmehom. Tačnije rečeno poluosmehom jer me je drugarica opomenula da pod neonskim svetlom moja proteza dobija oblik čeljusti i pravi stravičan efekat.
Kada je prošao pored mene, nastavila sam da đuskam, ali muziku nisam više čula. Nisam više ništa ni videla. Mrak. Sve mi je postalo nezanimljivo i glupo i želela sam samo njega opet da ugledam.
Razočarenju nije bilo kraja jer je ubrzo došlo vreme da se vratimo u sobe. Njega, kao za baksuz, nigde. I drugarica i ja smo imale policijski sat. Moj tata možda ne bi, ali njen bi sigurno došao da nas traži i to bi bio blam godine. Krenule smo zajedno i ona je uletela u hotel a ja sam se uputilla prema plaži. Htela sam bar na kratko da tugujem sama. Bila sam baš tužna. Taj dečko je imao nešto posebno u sebi. Njegov hod, kosa, oči, osmeh; zaljubila sam se na prvi pogled. Sama pomisao da sutra putujemo nazad i da neću nikada više da ga sretnem budila je u meni osećaj praznine.
Sedela sam na ležaljci tako dobrih petnaest minuta, a odnekud je dopirala tiha muzika. Površina mora se presijavala pod svetlošću reklama još uvek otvorenih lokala.
Grupica mladih ljudi je prolazila pored mene sa flašama pića u rukama. Jedan od njih je čak nosio i gitaru. Čežnjivo sam ih pogledala: sigurno su bili stariji od mene i ne pod kontrolom roditelja. Možda su i sami došli na letovanje. Nedugo zatim, krajičkom oka primetila sam da se poslednji mladić u grupi zaustavio. Morala sam da se okrenem. Bože! Priviđenje!
„Ćao! Gotova diskoteka? Šta radiš ovde sama?“
Tugujem za tobom.
„Pozdravljam se sa morem. Sutra putujem.”
„Dođi s nama malo.“
„Vrlo rado.“ sramežljivo sam rekla misleći na reakciju mojih roditelja kada shvate da se nisam vratila na vreme.
Minuti su prolazili kao sekunde i već sam skoro dva sata bila sa njima. Sedeli smo jedno do drugoga, ramena su nam se dodirivala. Ne znam da li je i on bio svestan toga ali moje rame je bilo kao pod anestezijom. U mraku nisam dobro ni videla ostale oko sebe, uživala sam u muzici gitare i lepom glasu dečka koji je pevao. Povremeno bih se pogledala sa Karlom kako sam ubrzo saznala da se moje priviđenje zove. U stomaku mi je nešto mahnitalo. Nebo je postajalo sve mračnije. Alarm: moram da se vratim u hotel, matorci će me zadaviti!
„Društvo, moram da idem, ujutru putujemo. Hvala vam na provodu.“ Jedva sam skupila snage da to kažem. Sigurno su po tome znali da sam klinka, nedorasla njihovom društvu, beba koja mora kući.
„Sledeće godine na istom mestu u isto vreme, potraži nas“, rekla je jedna devojka velikodušno.
Karlo je odmah ustao.
„Otpratiću te! Odmah se vraćam.“
Podrhtavala sam i nisam ni smela da ga pogledam. On je hodao pored mene i tiho pričao, kao da je odjednom stidljiv a do tad je bio glasan i nasmejan.
„I tako... Sutra već putuješ Taša? Baš mi je žao. Ja ostajem ovde celo leto, imamo kuću. U Beograd ću krajem avgusta. Možemo da se vidimo ako hoćeš?“
„Bilo bi mi drago!“
A onda, baš na uglu hotela, prišao mi je sasvim blizu i spustio usne na moje. Do tada sam brinula o svemu: o protezi, o tome da nisam nešto pogrešno rekla, o tome kako mi izgleda kosa, ali onda je odjednom sve nestalo. Stajala sam kao ukopana držeći čvrsto njegovu ruku da ne padnem. Taj prvi poljubac imao je snagu svih strela koje su tog dana letele po svetu i završile ravno u mom srcu. Trenutak koji nikada neću zaboraviti. Prislonio me je na zid i to je bio pravi potez jer bih se srušila, noge su mi se tresle i bila sam nemoćna. U kosi sam osećala njegove prste. Kada je svoju ruku počeo da spušta sa mog vrelog vrata prema grudima, izmakla sam se.
„Moram da idem!“
Njegov osmeh u mraku se jedva nazirao. Zagrlio me je i prošaputao „Taša… Jedva čekam da se vidimo opet.“
Nisam želela da se opet zaglavim u njegovom naručju i odgurnula sam ga i otrčala do sobe. Tata me je čekao budan. Preduhitrila sam svaku njegovu reakciju:
„Tata molim te izvini. Izvini, izvini! Ništa loše nisam uradila, veruj mi.“
„Ššš“, ućutkivao me je. „Probudićeš mamu i izbiće treći svetski rat! Pričaćemo sutra.“
Uvukla sam se tiho u krevet. Usne su mi gorele, srce mi je još uvek neobuzdano tuklo. Vraćala sam slike i proživljavala ponovo svaki trenutak. Emocije su kao uragan vladale mojim mislima.
A onda, tik pre nego što sam utonula u san, sam se setila. Naglo sam iskočila iz kreveta. Telefon, pa telefon! Nisam mu ostavila broj telefona, niti sam imala njegov. Približila sam se tati: „Spavaš?“
„Pokušavam.“
„Mogu li molim te da izađem na par minuta?“
Tata je već sedeo na krevetu. Brzo je ustao i povukao me u kupatilo, posmatrajući mamu koja se meškolji u krevetu. Gledao me je izbezumljeno, već je bio ljut.
„Šta ti pada na pamet? Jesi li poludela, za dva sata moramo da ustanemo! Putujemo, ako si zaboravila!“
„Tata, ali radi se o životu ili smrti!“
„Ne dolazi u obzir, već si preterala! Vraćaj se u krevet, sutra ćemo razgovarati!“
„Tata, baciću se sa balkona!“
„Baci se, ali nećeš odavde da izađeš kroz vrata!“
„Dođi sa mnom ako se plašiš da ću nešto strašno da uradim“, pokušavala sam uzaludno da ga ubedim.
„U krevet!“
„Mrzim te!“
Bacila sam se na krevet. Proganjale su me misli o Karlu. Rođena sam pod nesrećnom zvezdom, mislila sam. Jednom u životu kad mi se desi nešto lepo, umesto da budem srećna moram da osećam nešto suprotno. Bol, samoću, strah. Ne znam ništa o njemu. Nikada ga više neću sresti.
Dok smo se truckali u kolima do Beograda, misli su mi lutale. Tata bi me povremeno gledao u retrovizoru, a prvi put kada smo se zaustavili da mama protegne noge i da jedemo sendviče, odveo me je na stranu i upitao me:
“Šta se desilo sinoć? Mogu li sada nešto da učinim za tebe?“
„Kasno je tata sada“, uzdahnula sam plačno. „Upoznala sam jednog dečka i pošto sam žurila zbog tebe i mame i vašeg glupavog policijskog sata, zaboravila sam da mu dam broj telefona.“
„Odakle je taj dečko?“
„Iz Beograda.“
„Pa dobro, srešćete se“, slegnuo je tata ravnodušno ramenima.
„I sam znaš koliko je to moguće u Beogradu! Ko zna u kom kraju živi, gde izlazi? Da smo iz Pržogrnca možda bi bilo nade da ga vidim! Ništa ti ne razumeš a mama posebno! Nego, jesi li kupio novine danas?“
Želela sam makar da pročitam šta zvezde imaju da mi kažu, da nađem utehu bar u njima iako su daleko.
Kao i Karlo...
Comments