A onda, jednog dana, bude kasno – Isidora Buneta

Praznina, tuga i neverica. Teškim koracima približavam se Novom groblju. Jedan je od onih lepih, umerenih, jesenjih dana. Svesna sam koliko je lep, ali ga ne osećam. Nisam prisutna. Sve radim nekako automatski. Autopilot me vodi do kapele. Nemam snage da uđem. Stomak mi se grči. Umrlo je biće koje sam mnogo volela. Moj terapeut, moj oslonac, moja sigurnost. Lude ideje, koje su mi padale na um i koje nisam delila sa drugima, s njm sam razrađivala. Slušao je moje slobodne asocijacije bez osuđivanja. Osećala sam slobodu i sigurnost da podelim svoje najdublje tajne. Nije se čudio, već s prihvatanjem dodavao nove hipoteze. Pomogao mi je da zavirim u niše ljudske psihe.

             Kreće povorka ka grobnom mestu. Na početku povorke bila je tabla na kojoj je pisalo: „Ljudi stalno misle da imaju vremena, a onda, jednog dana, bude kasno.“

Često me je na to podsećao. Bila sam isuviše mlada da bih shvatila dubinu tih reči. Imao je pedeset devet godina i ništa nije ukazivalo na to da će otići. Čini mi se da sam njegovo postojanje uzimala zdravo za gotovo. Imponovalo mi je kad bi mi rekao da bi voleo da me nauči svemu što zna. Prijalo mi je, ali u tom trenutku značilo mi je više da se bavim tadašnjim dečkom i našim odnosom. Brbljala sam kao usplahirena kokoška i cmizdrila kao razmaženo derište. Ponašala sam se kao da će zauvek biti tu. Baš sam mislila da ima vremena i tras! Posred čela, bez najave. Više nije bilo mogućnosti da se pravim blesava, da potiskujem. Parola Sve što možeš danas ostavi za sutra nije mogla da se primeni tog dana. Reči sa table usekle su mi se duboko u pamćenje.

Koliko bi život bio udobniji da sam stvari uradila u svoje vreme, onda kad sam ga bila svesna. Koliko košta lenjost, potiskivanje i zavaravanje? Koliko košta odlaganje? Imam utisak da ako nisam svesna cene - da onda i ne košta. Ali, košta! I to dosta! Uključena je i kamata koju ne mogu izbeći. Kad dođe na naplatu obično krivim druge (najlakše najbliže), sistem, državu ili godišnje doba. A koliko košta da ostanem u komforu izdajstva sopstvenog života?

Ipak, dokle god imam svest da me nešto žulja, ima nade. Jednog dana skupiću možda snage i ono od danas uraditi odmah. Reći ću šta mi prija, a šta ne. Pružiću ruku ka onome kome želim. Tome me je on naučio.

          Mene više brine ako jednog dana prestane da me žulja, ako poverujem da mi je uska koža normalnost, ako mi drugi postanu krivi i ako sve to dobije smisao. Tada stvarno postaje kasno. Ne zato što mi je neko bližnji umro, već zato što sam ja mrtva. Nastavljam tako kao zombirana utvara otaljavajući i mrcvareći svoje bivstovanje.

Zastati. Razmisliti. To je cilj.

Jer jednog dana bude kasno.