Beg – Alex Adam

I

            Mia je sedela sama za stolom u uglu kafića uz veliku staklenu površinu kroz koju se videla nabujala reka. Kiša niје danima prestajala. Padala je sve vreme, curilo je, vode je bilo posvuda. Reka je, ionako brza, sad besomučno jurila, poskakivala, izlazila iz korita, širila se i još više se ubrzavala. Ako dugo gledaš taj ples, zavrti ti se u glavi. Nijanse boja su se prelivale, stapale jedna u drugu i sve su bile zagasite, nedefinisane i prljave - nikako nisu pristajale uz tu reku. Ne, ta reka je uvek imala biserni odsjaj i providnost, ali ove boje koje je donela kiša, išle su uz njen nemir.

            I tako je Mia sedela i razmišljala, brzo i neuravnoteženo. Kao što je ta reka jurila, tako je kroz njene krvne sudove i organe, jurilo svako moguće neprijatno osećanje.

            Damir je u bolnici. Operisan je jutros. A ona sedi ovde, ne može da ustane i ode kod njega. Da ode i da ga sastavi zagrljajem. Da ga uteši. Da mu kaže – tu sam. Ne može. Boji se da će se raspasti pred njim i da će umesto da mu bude podrška, postati slinava bezveznjakuša koja iz čiste sebičnosti misli na sebe.

            E, to je to. Neće postati. Ona jeste sebična osoba. Zato je pobegla, zato sad ne ide kod njega. Ne može da stavi Damira ispred sebe. Da li ne može? Nije ni u to sigurna.

            Voli ga, to zna. Istina, veza im je već tri godine bila nekako nedefinisana. A vrlo brzo je počela da o njima razmišlja kao o nečemu što će trajati. I Damir je uvek pokazivao da isto tako misli i oseća. Bili su potpuno sigurni da su se našli – on je onaj pravi, ona je ona prava. Šta god to značilo. Ali svakako nisu imali klasičnu vezu. Nisu voleli da se obavezuju, da se definišu, a opet su bili potpuno povezani, duše su im se prepoznale. I kad su ćutali. Nisu planirali zajedno, ali su  mnogo toga zajedno ostvarili. Savršeno su se gledali, ćutali, držali se za ruke kao da su stalno na rubu provalije. Ali oboje su voleli i da se osame, odvoje, pa da se opet vrate. Javiš se i imaš me, javim se i imam te. Da, volela je to.

            Onda je Damir počeo da se oseća loše. Brzo se umarao, znojio i bilo mu je baš zlo. I tu kreće kraj. Opet misli da je kraj. Obećala je sebi da neće o tome misliti kao o kraju, ali ovaj haos u njoj, ovaj kukavičluk, to je jače od nje. Damiru su našli zloćudnu promenu na štitnoj žlezdi. Nije bila s njim kad mu je to saopšteno. Kad joj je rekao, jedva je izgovarao reči i bio je sav slomljen. Kao da je nestao i nakon dijagnoze rodio se neki drugi Damir - bezvoljni, prazni čovečuljak.

Mia je prvo osetila užasan bes. A od pitanja - Zašto baš Damir? se nije mogla pomeriti. Sve je prolazilo pored nje, on je prolazio pored nje tužan i bezvoljan, dok je ona mislila samo Zašto baš on? A možda još više: zašto ja moram da ostanem bez njega? Tako da je tražeći odgovor na pitanje zašto i ljuteći se na sudbinu, potpuno ispustila Damira. Nije videla koliko mu je potrebna, nije videla njega. Videla je samo kako zbog glupe, podmukle bolesti, oni neće imati jedno drugo.

            A Damir je ušao u mašinu – lekari, pregledi, analize. Nije se borio. Prepustio se toj sili koja se bavila bolešću. Niko se nije bavio njim. Sad joj je jasno da nije bila uz njega. Možda fizički, ali ne, nije bila uz njega. I kad je otišao u bolnicu da bi ga operisali. Kad su se zatvorila vrata bolničke sobe u kojoj je ostao, od tog zvuka – škripavog ulaska jezička brave - u njoj se probila misao: Nisam mu pomagala. Užasna sam. Sve vreme želim da pobegnem.

            I eto je, sad gleda u reku i pokušava da se odluči. Da li može da živi bez njega i pobegne? Da li može da živi uz njega, a da opet nije tu? I ono najvažnije – da ostane, voli ga, bude uz njega, da nema dileme, da prihvati sve što sad ide uz Damira.

            Plaća račun i kao da su joj sve kosti u telu polomljene, ustaje i polako odlazi.

            Bolnica miriše na dezinfekciono sredstvo. Ali nije mirno, čuje se žagor i to je smiruje. Staje ispred lifta pored čoveka koji nervozno nogom prati neki ritam koji čuje u glavi. Usta su mu stisnuta kao i pesnice. Ušli su u lift i u ogledalu mu je pogledala u oči. Stresla se od tuge u njima i sitnih trzaja – kao da ga oči odaju da je na korak od bega. Onda je pogledala u svoje oči i u njim je videla isto to. Korak, trzaj prema begu. Da li ce on pobeći? Da li će ona to učiniti? Ako ne stignu uskoro, mora pitati tog stranca s istom dilemom u očima, kako da pobede sebe.

Lift staje, izlaze i odlaze na različite strane odeljenja.

II

            Miloš je ležao na krevetu i gledao u tavanicu. Nije zapravo gledao, samo je imao fiksiran pogled prema plafonu. Danima nije ustajao iz postelje, osim do toaleta. Malo je jeo, nije osećao glad, nije ni progovarao, mada ionako nije imao s kim. Nije želeo ništa. Osećao je da mu se neka sila, kamena sila, zavukla pod kožu i pritiskala mu pluća, srce idušu. Jedino što čuje je kiša. Kiša koja danima ne prestaje.

            Zna da treba da ustane, istušira se i ode u bolnicu. Zna da ga Tamara očekuje. Zna da je došao trenutak kad više nije smeo da misli na sebe. I zaista nije mislio. I zaista je hteo da bude uz nju, da bude muškarac koji stoji i podržava je. Doduše, jeste bio uz nju sve od momenta kad je počeo kraj. Oh, opet misli o kraju – nečega. Tamara je napipala izraslinu u dojci i išao je s njom kod lekara – čekao ispred, bio tu kad su joj rekli da sumnjaju na kancer. Išli su zajedno kod jednog, pa drugog lekara, trećeg. Analize, snimanja. Odveo ju je u bolnicu na operaciju. Ostavio ju je u onoj užasnoj sobi, pomogao joj da se raspakuje, sve nekako automatski, poljubio je u čelo i otišao. Skoro pobegao. Danima unazad bio je na korak da iskorači iz tog kruga bolesti koji je usisao njegovu Tamaru. Danima unazad Tamara je neprestano plakala. To je bilo strašno – njene suze su u njemu stvarale nemoć, a ona je tako teška, stavlja tegove na noge, na dušu. Tamara je nestala, izgubila se njena raskošna dobroćudnost, nestao je osmeh u očima, sjaj pogleda i nije progovarala. Ćutala je i tiho plakala.

            A bila je ona koja je uvek pričala brzo i nekako omamljujuće slatko. Bila je radosna. I volela ga je. I Miloš je voleo nju. Kad su se upoznali, oduševio se tim sjajnim pogledom. Samo je mislio o njoj, želeo je da sedi preko puta nje, sluša je kako priča i vidi sebe u njenim očima. I postajao je bolji. Mnogo bolji od kad je s njom. Poznavao je sebe i bio itekako svestan svojih mana, prvenstveno one da pre Tamare nije bio u stanju da se potpuno posveti nijednoj ženi. Stalno je imao frku od vezivanja. Bio je izuzetno spreman za sve životne nedaće osim na postojanost u ljubavi. Tamara je bila ta zbog koje je osetio zahvalnost prema bogu, kome god, ko mu ju je poslao u život. I od koje ni jednog dana nije poželeo da ode.

            I sada – ona je bolesna, a on nemoćan i uplašen. Užasno se boji. I spoznaje da nije ta ljubav jača od njega – on želi da pobegne.

Eto zato danima leži i bulji u plafon.

            Neka sila ga ipak podigne iz kreveta i on kreće kod Tamare.

Zastaje i zagleda odvratnu sivu, zgradu i strese se od želje da ne ulazi. Ali odlučio je, mora ući. Ispred lifta pušta u glavi melodiju koja mu ne dozvoljava da misli, lagano nogom prati ritam, a onda oseti da je neko stao pored njega. Ne okreće se i kad se lift otvori, pomeri se u stranu i propusti tužnu, a lepu ženu. U ogledalu lifta vidi njene oči i u njima svoj nemir, strah i želju za begom. Shvata da ona isto to vidi u njegovim očima. Oseti želju da joj se obrati, otvori joj dušu, da je pita kako će pobediti taj strah od bežanja. Treba mu neko ko se isto oseća, da čuje istu nedoumicu iz tuđih usta, a ne samo iz svog uma.

            Lift staje.

Izlaze i ona odlazi na suprotnu stranu.